1
Danas je „prvi u mesecu“. Od našeg novca platu će ko zna koji put primiti ljudi koji puštaju bolesnu decu da pate - prljava, zanemarana i uplašena. Izveštaj "Zaboravljena deca Srbije" koju je objavila Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI), izneo je na svetlost dana da deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji žive zavezana za krevet, u fekalijama i bez medicinske nege. U izveštaju je otkriveno drastično zanemarivanje i nedostatak medicinske nege koji su opasni po zdravlje i život. Dokument koji do detalja opisuje metalne krevete koji su poput kaveza za decu iz kojih se ne pomeraju, nehigijenske uslove, ali i iznosi zabrinutost za seksualno zlostavljanje unutar institucija, resorna ministarka Darija Kisić Tepavčević ocenila je kao paušalan, uz objašnjenje da nevladin sektor „pokušava da uruši sistem socijalne zaštite“.
Od našeg novca platu će primiti i oni koji su odgovorni da se zlo u institucijama nikada dogodi i koji imaju moć da sednu u kola s rotacijom, odu u središte pakla i uspostave red za dva sata. Kakvi su dokazi trebali ministarki da prekjuče ode u svaku od institucija i uveri se da li je čisto, da li ti kavezi zaista postoje, i da li deca izgledaju kao da u njihovim očima ima nade? Šta ju je sprečilo da provede dan sa decom za koju se sumnja da trpe zlostavljanje kao iz horor filmova? Svaka normalna osoba na njenom mestu ne bi čekala izveštaj, nego bi i na prvu glasinu reagovala. Za to joj ne treba uvežbana izjava koju je sastavio neki PR tim. Mogla je da ode u trenerci, vezane kose u rep i da uzme stvari u svoje ruke – to bi verovatno bio najlepši prizor nekog ministarskog čina koji smo dugo videli u ovoj socijalno i politički istraumiranoj državi.
Ali ne… Srpski političari i političarke su se toliko odrodili od sveta i do te mere ulojili u sopstvene egomanije da više nisu u stanju ni da odglume saosećanojst za politički poen. Umesto da bar pokušaju da lažiraju nekakvu svest o ljudima, u 21. veku oni povlače kartu „urušavate sistem kad ukazujete na zlostavljanje“. Oholo reagovanje na ružnu stvarnost guranjem pod tepih i drvenjem „o pokušaju uništenja, jer nas mrze, pa nas opanjkavaju“ čini se kao refleksna radnja u redovima političkih moćnika.
Pre svega nekoliko dana čovek sa najviše moći u ovoj zemlji, koji je tu moć dobio pod sloganom „Za našu decu“, uporedio je raskrinkavanje seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja devojaka i devojčica u Istraživačkoj stanici Petnica sa „uništavanjem Krušika“, i uputio na sada slično „uništavanje Petnice“. U istoj „sezoni“ ministar policije bahato je propustio da ode na sastanak o uvođenju Amber alert sistema, koji bi pomogao u pronalaženju nestale dece.
Nikad mi neće do kraja biti jasan asocijativni niz koji nekoga, bilo koga, dovede do zaključaka da su ovakve reakcije u redu, na ovakve teme. Koja greška u vaspitanju i etičkom usmeravanju toliko anestezira nečije poimanje realnosti? I kako to nazvati? Gordost? Ili prosto – bezobrazluk i oholost?
Ipak, 21. je vek, čak i u Srbiji. Ideja o tome da se neka institucija „čuva“ time što se ćuti o grozotama koje krije je baš ozbiljno prevaziđena. Niko više ne misli da se pričanjem o zlostavljanju urušava Petnica – to je pokušaj da se ona spasi, zajedno sa svima koji kroz nju prođu. Isto tako, svima je jasno da sistem socijalne zaštite koji ne štiti najugroženije ne štiti nikoga i ne postoji. Obelodanjivanje toga nije pokušaj urušavanja, nego vapaj za uspostavljanjem zaštite. Zato niko ko je ovih dana čitao jeziv izveštaj ne misli da se raskrinkvanjem kriminalnog tretiranja dece obolele u razvoju napada država – ona se ovakvim izveštajima moralno reanimira.
Jedino još bahati političari žive u svom svetu verujući da ih arogancija prema najslabijima neće koštati političkih karijera, a možda i slobode kretanja jednog dana. Svako društvo vredi onoliko koliko je sposobno da se brine o deci i starima. Uvek će biti onih sa lošim namerama, čak i onih koji uspeju da ih sprovedu, ali je posao društva i države da ne bude na strani zlikovaca, da uradi sve da ih u zlu spreči, a kad zakaže da učini sve da zlodelo adekvatno kazni. Trenutno, nadležni svojim mlakušnim izjavicama, nečinjenjem i bojažljivim opipavanjem pulsa javnosti pokazuju da jesu na strani zlikovaca. Iz nekog razloga, ne vide da su jedino oni još na strani zlikovaca. Ma koliko trovali ovo namučeno društvo rijaliti programima, promocijom korupcije i glorifikovanjem najgoreg, na nivou njihove moralne atrofije vlastodršci Srbije su danas definitivno ostali usamljeni. Možda je krajnje vreme da se podsete da taj „narod“ koji gledaju sa visine i toliko potcenjuju, ipak čine Ljudi. A ljudi umeju da prepoznaju one koji su odavno mutirali u neki drugi, amoralni oblik postojanja.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
