2
„Srbija i Beograd doprineće koliko god budu mogli daljem razvoju i napretku Nikšića“. Ovo su taze poruke Aleksandra Vučića. Kao da smo sve svoje probleme rešili, pa sad eto stižu na red i varoši po drugim državama.
Zašto bi srpski poreski obveznici ulagali ijedan evro u rodni grad Mila Đukanovića? Ako trodecenijski alfa i omega Crne Gore nije našao za shodno da investira, što bi to činili, na primer, neki Žika ili neka Jeca iz Beograda. A da pri tom njihove fekalije plivaju Savom i Dunavom.
Zašto je Nikšić za Srbiju značajniji od sopstvenog Valjeva, Ivanjice, Kuršumlije… Možda je „bratska“ pomoć potrebnija Mojkovcu, Kolašinu ili Beranama. Šta će to Vučić da radi u Nikšiću, aerodrom kao u Trebinju, kanalizaciju… ili nekakav „Nikšić na vodi“? Da Đukanoviću vrati pomoć oko one nakaze na obali Save.
I što bi srpski potrošači, recimo plaćali najskuplje gorivo u regionu, a da deo nameta ide u Nikšić? Da neće Srbija možda da im gradi fabriku? Oni da su hteli da rade, ne bi prepustili Apatincima punjenje „Nikšićkog“.
A možda beogradski dilber samo stvara infarstrukturu za vrli srpski svet. Jedan sa brčićima se opekao na sličnom projektu i jedan iz Požarevca. A i onaj Mađar Orban će tek, videćete.
Mani se Vučiću ćorava posla, „što u kuću treba u crkvu se ne daje“.
O tome se moglo pričati na onim skupovima koje je juče i prekjuče vođa naprednjaka sazvao u Nišu, Novom Sadu i Beogradu. Pa otvoriti raspravu, zašto, na primer, leskovački ratari bacaju paradajz. Kad su moj otac i stric, pre 40 godina prosuli maline u reku, zasedao je Opštinski komitet Saveza komunista. Nisu komunisti zatvarali oči pred problemom, kao Vučićevi partijski drugovi.
Mogli su naprednjaci, tu je bio i drug Šapić, da otvore raspravu o rokovima za rekonstrukciju pruge do Subotice. Ili da pretresu padanje zgrada na Vračaru, „zaboravljenu“ železničku i autobusku stanicu u Beogradu, a ne samo da aplaudiraju i skandiraju vođi. Međutim, praznoglavci nikad ne postavljaju pitanja.
Prava je šteta što je školski raspust. Učenici su, na primeru tih naprednjačkih mitinga imali sjajnu priliku da uživo vide prazan skup – suprotan svim teorijama. Prazan skup nema elemenata, dok je u naprednjačkoj praksi to drugačije. Može pet do šest hiljada, plus vođa.
Takva vrsta praznine nastaje ni iz čega, širi se kao kuga i prenosi autobusima. Prazan skup vizuelno podseća na sirotinju, mentalno na poslušnike, ideološki na vaćaroše. A bezbednosno na opasnu grupu. Od organa ima uši – da sluša, oči sa kataraktom i zavezan jezik. Ima i glavni i nadzorni odbor, ali to su podskupovi koji se prepoznaju po dugim prstima.
Za naprednjačku prazninu uvek ima mesta, u svim sportskim centrima. Eto, taj isti Čair koji je ugostio naprednjake, tobož nije imao slobodan termin za pokojnog Đorđa Balaševića. Sad, naravno, nisu imali petlju da otkažu Vučićev nastup.
SNS cirkus koji je napunio sportske hale gostovao je u „odsustvu medija“. I programa i smisla. Bez trapeza i gutača vatre, samo sa grupom džeparoša. Sa jednim jedinim ciljem da vođa opet, i opet, i opet, bude na televiziji. Za sve naše pare.
Molim Nikšićane da iz gore navedenih razloga odbiju svaki „Vučićev“ evro.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
