Predsednica Vlade juče je položila kamen temeljac za 8.000 stanova koje država gradi za lekare, medicinske sestre, profesore... Kada pročitate ovakvu vest budite sigurni da je Srbija na dobrom putu, i da će život u njoj imati smisla. A do tada...
U utorak 10. marta ministri su se pred kamerama smeškali držeći lopate na gradilištu nadomak Beograda. Tu je na nekakvoj „lakat krivini“ započeta gradnja 250 stanova za „pripadnike snaga bezbednosti“. Kvadrat neće biti skuplji od 500 – 550 evra. Velika privilegija, jer je cena kvadrata u glavnom gradu preskočila dve hiljadarke.
Osam hiljada stanova u narednih nekoliko godina biće izgrađeno za „uniforme“. Već se uveliko zida u Nišu, Vranju, Novom Sadu… Drugo je, međutim, pitanje koliko će tih stanova moći da kupe vojnici koji „cepaju“ stražu, policajci sa terena, a koliko „trbonje“ i zamenici zamenikovog pomoćnika. I za koliko njih će to biti drugi, treći stan.
Reklo bi se da vlast brine o ljudima. Ali ne o svima, samo o probranima. O onima koji i bukvalno imaju silu u svojim rukama. A sa silom se nije igrati, nju valja držati blizu sebe i prilično podmirenu.
Svaka vlast pomalo zazire od agenata udbe, od generala koji umeju da izgube živce, od komandanata koji mogu da odbiju naređenje… od svih onih koji im trebaju kad zagusti. Ova garnitura je naučila lekciju Petog oktobra.
Logično je da država gradi stanove za vojsku i policiju, ali nije normalno da gradi samo za njih. Zar lekari, profesori, medicinske sestre… ne čuvaju zemlju? Šta će i koga oružana sila da brani kad se svi iselimo? Kada se pozatvaraju, škole, muzeji, domovi zdravlja u koje neće imati ko da dolazi.
Nisam čuo nijednog srpskog ministra prosvete, a mnogo ih se izmenjalo, da u svojim planovima ima stambeno zbrinjavanje nastavnika… Nikad nijedan ministar zdravlja ne reče da će za njegovog mandata toliko i toliko lekara i sestara dobiti krov nad glavom.
Zašto ministar Šarčević nije tražio da od osma hiljada stanova 1.000 bude za prosvetare. Ne može profesor gimanzije sa svojom platom da kupi stan po tržišnim cenama i kamatama. Zna li Šarčević koliko je profesora otišlo u penziju bez stana. Zna li iz koliko škola su učenici osvajali nagrade na međunarodnim takmičenjima. Pa te učenike neko uči. Zar tim ljudima ne trebaju stanovi?
Zašto ministar Lončar ne reče kolegama iz Vlade „na svakih 100 stanova za vojsku i policiju tražim 10 za bele mantile“. I on i Šarčević su bili na sednici kada je odlučeno da se gradi za oružanu sliu. Da su digli glas, da su ponudili ostavke raspodela bi možda bila drugačija. Možda bi se i lekari i prosvetari radovali kad vide ministre sa lopatama.
Očigledno je da se vrhuška ne obazire na one koji ćute i trpe, može da ih tretira kako hoće, baš kao i penzionere. Zato i jesmo policijska država i svakim danom, u svakom smislu, to pokazujemo.