6
Tri dana slušam pitanja otkud Milorad Komrakov u jutarnjem programu TV Tanjug. Valjda nisu mogli da navataju nikog starijeg. Kakva firma, takav i voditelj. A niko da se zapita otkud uopšte Tanjug i ko je onaj pored Komrakova?
Taj lik pored, sa upadljivim mentalnim šupljinama, kao da je sišao sa tegle džema ili sa welcome otirača. Za njega je, bože moj, sve u redu, valjda zato što je bio u Čedinoj partiji. Ili što podseća na Sarapu, a nije Sarapa. Samo je jednako mudar, jezgrovit i dalekovid.
Mala ekskurzija na početak veka: Čovek koji me je u vreme Miloševića oterao sa grupom „nepodobnih“ kolega iz „Politikine“ kuće zaleteo se pa posle Petog oktobra pokrenuo svoje novine. Projekat je živeo srazmerno znanju dotičnog, ni tri meseca. Ako je išta bilo dobro u tom „strujnom udaru“, to je činjenica da je olakšan džep izdavača.
Na taj izdavački poduhvat me podseća i jutarnji program nečega što se zove TV Tanjug i čitava igranka sa bivšom Telegrafskom agencijom nove Jugoslavije. Čemu Tanjug uopšte služi – za Orlićeve konferencije bez novinara i da Državno Prenemagalo ima veću svitu kad negde putuje.
Ta televizija sa zvaničnim prizvukom, koju ni vlasnik ne gleda, sada treba da posluži još jednoj ujdurmi Velikog Satrapa. Da se, tobož na demokratičan način, produbi medijska močvara. Da se stvori privid raznolikosti, da im se dodeli nacionalna frekvencija, a da se istovremeno eliminišu oni kod kojih se može čuti i videti drugačije mišljenje.
Eto, baš Tanjug ispunjava uslove (čitaj formu), ima jutarnji, a neke „nepristrasne“ komisije će to umeti da cene.
No meni se čini da Satrap ima drugi naum – da Tanjug i Komrakova isturi kao električnog zeca, da povuku trku i zabave publiku, a onda da u prazan prostor ubaci nekoga sa evropskim predznakom. Recimo, mađarsku kompaniju. Mađari dolaze iz Evrope, nije ih briga za medijske slobode podno Kukavice i Maljena. A, opet mi kod Orbana skladištimo gas – sve idealno.
Znam da ovo što pišem ne interesuje brojnu publiku, ali hoću da kažem da nam se spremaju novi povezi preko očiju, da bi mafija mogla da nas džepari do sudnjega dana. Trideset i kusur godina na isti način i uglavnom isti likovi. I ista služba.
Juče me vrućinčina zatvorila u kuću, pa sam malo drndao daljinski. Gledam; protest automobilskih radnika, Ljubiša Ristić dobio orden, Komrakov vodi program, Vučić stalno nešto govori, Mitrović ima televiziju… Pomislim, pa mi smo pred bombardovanjem, odvojiće se Crna Gora, oteće nam Kosovo. Trgne me unuk, hoće da promeni kanal – dobro je nije 1999.
A sve neodoljivo podseća, policija čuva kriminalce od naroda, vlast se bogati brzinom svetlosti, dileri imaju partijsku zaštitu, dok tužioci primaju platu za ono što ne rade.
Univerzitet ćuti, omladina ne zna gde je, sirotinja čeka godinama na operacije. Crkva najavljuje spiskove nepodobnih, „novinari“, baš kao u doba Komrakova, sipaju laži o velikm uspesima, standardu nikad većem, o tome kako Srbiju cene u svetu. Sve laž do laži, zato je povratak omrznutog Miloševićevog urednika zloslutan.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
Twitter
Instagram