Piše Milenko Vasović: Pratiti Vesu, nemoguća misija

Kolumne 11. maj. 202210:12 > 10:39
Podeli:
Veselin Simonović i Milenko Vasović
Veselin Simonović i Milenko Vasović Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Poznavati Veselina Simonovića bilo je zadovoljstvo, raditi sa njim izazov, pratiti ga u svemu bila je nemoguća misija. Jer, Vesa je živeo više života, novinarski svima dostupan, boemski za manju ekipu, umetnički i avanturistički samo za svoju dušu.

Upoznali smo se u kafe klubu Fakulteta političkih nauka i uz manje pauze proveli četiri i po decenije zajedno. Nema teme koju za to vreme nismo pretresli, od devojaka do biznisa, politike, porodice, dece i, naravno, onoga šta ćemo raditi posle. Ne posle života, već kad odemo u penziju. Ja sam imao svoju Seču Reku, on je za sebe napravio Krčedin.

Između toga stalo je mnogo, Za roman, za dva. Nekako smo podelili uloge, on je meni bio nadređeni, ja njegov korektivni faktor. Nesuglasice i slaganja, rasprave i ćutanja, sve kao u zajedničkom životu. Ali i poštovanje, sujete smo davno ostavili sa strane.

Dešavalo nam se nekad da ne znamo gde smo, srećom zaustavili bi taksi pa pitali vozača: „Ko smo mi i kuda treba da idemo“. Bile su to, uglavnom, Vesine bravure koje je pravio čitavog života.

Školovao se za nešto drugo a u "Borbu", gde je počeo karijeru, ušao je slučajno. Mi koji smo završili žurnalističke škole bili smo važni, dok je on tiho učio, čitao druge, poredio, tragao za najboljim. I odjednom odskočio, postao je Vesa. I niko više nije pitao koji Vesa? Znalo se: Ko je naručio tekst – Vesa, ko je poručio turu – Vesa, ko radi naslovnu - Vesa. Čije je ovo rešenje – Vesino. I tako godinama, decenijama.

Nikad miljenik vlasti, saplitan na razne načine, uspeo je da ostane svoj, da ne duguje nikome ništa. Nije se obazirao na pretnje i pritiske, to ga je činilo jačim. Ni na sudske presude, zaplenu opreme, izbacivanja iz štamparija, na sve gadosti koje su mu režimlije priređivale.

Bio sam svedok kada je Đinđićevog, a kasnije Đukanovićevog i Vučićevog mešetara, poslao tamo gde treba. Bez pardona. A ništa bolje nisu prošli ni oni koji su po svaku cenu hteli da mu se približe. Prezirao je ljubav iz računa.

Vesin odlazak samo je nastavak niza velikih gubitaka srpskog žurnalizma. Otišao je onaj oko koga smo se okupljali, mi koji smo u novinarstvo ušli čista srca i sa viškom ideala. Mnogi se danas ne bi ni bavili ovim poslom da nije bilo Veselina Simonovića. Jedne je podučio, druge usmeravao, a za treće i najbrojnije je stvarao medije u kojima su mogli da rade čuvajući razum i lični integritet.

Ja lično mu dugujem jer mi je pomogao više puta, na primer, skinuo mi je sa grbače "gospodina" iz Surčina. Okrenuo je potpredsednika Vlade, rekao mu da "smire te kriminalce". Nisam ni znao. Ispričao mi je to nedavno, dve decenije kasnije.

Život je udesio da smo u isto vreme relaksirani od obaveza u našoj bivšoj kući u koju smo uložili sebe. Vreme smo prekraćivali na kauču u obližnjem "Holesterolu". Vrbovali smo i "prezauzetog" Pivaljanina "da nas zeza". To kafenisanje, pretresanje tema, a često i ćutanje, ispunjavalo nam je dane i dušu.

Da li će mi to nedostajati? Ne samo to, nedostajaće mi Vesa, neuhvatljiv i nepredvidiv, kao što će nedostajati svima – njegovoj Ljilji, ćerkama Isidori i Aniti, majci i sestrama, njegovoj "Novoj", svom Dorćol platzu, prijateljima. I onoj Srbiji koja je u njemu videla svetionik, razum i poštenje.

Putuj prijatelju i moli se za nas.

BONUS VIDEO Pivljanin: Ostala je kula od novina potpisanih Vesinim imenom

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar