Podeli:
Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Onome što se za naše dobro muči da izabere premijera i da raspodeli resore svaka bi pomoć dobro došla. No, niti ko može da mu pomogne, niti on hoće koga da posluša. Da bi imao nekakve smernice možda nije naodmet da pogleda kako se naš čuveni komediograf u mlađim danima igrao sa resorima i ministrima.

Uz neznatna skraćenja evo univerzalnih pravila kojih se držao Branislav Nušić pri “sastavu” vlade:

“Razume se da sam ja bio uvek taj koji je obrazovao kabinet. Ta moja misija nije imala za sobom poverenje nikakve skupštine, ali to nije nimalo neobična pojava u našem političkom životu. Pošto smo igrali u mojoj avliji, to sam ja, opravdanije no Ljudevit XIV mogao reći: ‘L’état s’est moi!’ i na toj osnovi prigrabiti svu vlast u svoje ruke.

Svi koliko god nas je bilo hteli smo da budemo ministri – što uostalom nije samo dečja slabost – i onda, razume se, pošto nismo imali podanika, jer to niko nije hteo da bude, nije ni moglo biti skupštine.

Sve i kada bi računali u svoje državljane guske, ćurke, plovke i druga dobroćudna stvorenja, kojih je bilo puno dvorište i koji bi sa svoje lojalnosti bili vrlo podesni podanici, šta bismo učinili sazivom njihovim u skupštinu? Oni bi izvesno obrazovali poslaničke klubove, tj. klub ćuraka, klub gusaka i klub plovaka. Ti klubovi ne bi nimalo uticali da se promeni poverenje koje smo, mi, vlada, sami sebi prisvojili, jer, kao što je poznato, politički klubovi su ustanove u kojima se članovi disciplinišu da ne misle svojom pameću i da ne štrapaciraju svoju savest.

Gusan, ćuran i plovan, koji bi recimo bili šefovi klubova, dobili bi od nas poverljivo obećanje da će im se, njima lično, poboljšati hrana, i eto ti većine, eto ti poverenja. Doduše, u dvorištu je među domaćim životinjama bio i jedan jež, koji je, s obzirom na svoju spoljašnost, mogao eventualno predstavljati opoziciju, ali je on po ceo dan spavao, a opozicija koja spava nije nikad opasna.

Prema tome, mi smo za sebe imali sve uslove koji su nam dozvoljavali da budemo neustavni, a neustavnost, kad to nema ko da spreči, izgleda da je jedno naše tradicionalno zadovoljstvo.
Sebi sam zadržao portfelj spoljnih poslova. Tada još niko od nas nije znao za onu lepu i tako korisnu ustanovu ministra bez portfelja. Da je toga tada bilo, ja bih, razume se, na sebe primio tu tešku brigu da upravljam ministarstvom bez portfelja, bez resora i bez kancelarije. Ovako sam primio na sebe spoljne poslove s obzirom na to što sam bio “dete iz bolje kuće” i vrlo sam rđavo učio strane jezike, što je također jedna od kvalifikacija naše diplomatije.

Sem ovoga, vladu su činila još svega četiri ministarstva: policije, finansija, prosvete i vojske. Lista moje vlade ovako je otprilike izgledala: spoljnih poslova, kao što rekosmo, ja; za ministra prosvete uzeo sam nekog Čedu Matića stoga što je ponavljao i prvi i drugi razred gimnazije, pa se duže bavio na školovanju no mi ostali; pa onda bio je i dva puta iz škole otpušten te znao u prste školske zakone, a najzad i zato što je pismenost smatrao kao luksuz, što je uostalom bilo mišljenje i tadanjih odistinskih ministara.

Za ministra policije uzeli smo Simu Stankovića, sina jednog sreskog pandura pretpostavljajući da je policijska struka u njegovoj porodici jedna tradicija i da je vaspitanje koje mu je njegov otac pandur mogao dati sasvim dovoljno da može biti ministar policije u Srbiji. Sem toga, on je imao i drugih osobina. Tako, na primer, on je tako goropadno umeo psovati, počevši od gospoda boga pa do najmanje buvice u ćebetu, a umeo je, bogami, potegnuti i pesnicu, pa i perorez iz džepa. Sve to nekako davalo mu je dovoljno kvalifikacija za ministra policije i svi smo smatrali da smo njime učinili srećan izbor ličnosti za taj položaj.

Za ministra finansija uzeli smo nekog Pericu iz trećeg razreda osnovne škole, koji je još natrag nosio razrezane pantalone, kroz koji je razrez stalno visio rep košulje, koji je samo nedeljom dopodne mogao biti nešto čist. Taj Perica nije imao nikakvih kvalifikacija, kako za resor koji je primio, tako ni za ma koji drugi resor, ali to nikad nje bila smetnja ni kod sastavljanja izistinskih ministarstava. Onaj prljavi rep, koji mu se vukao odostrag, ne samo da nije bio smetnja, već je bio i izvesna kvalifikacija, i to tako karakteristična kvalifikacija da bi mogao poslužiti kao stalna uniforma svih ministara finansija.

Za ministra vojnog uzeli smo našeg druga jevrejske veroispovesti, Davida Mešulama. To nije bilo bez izvesnih razloga. Na taj način hteli smo najpre da izbegnemo svaku mogućnost da zaratimo sa kojom drugom stranom državom, a drugo: da bi svome drugu Davidu dali neposredne prilike da učestvuje u licitacijama koje raspisuje ministarstvo vojno, znajući da bi on to i inače činio”.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar