Predsednik ne odustaje od ideje da nas usreći. Kad mu nije prošla kalemegdanska gondola, uhvatio se nacionalnog stadiona. I ne ispušta tu preskupu igračku.
U državi u kojoj roditelji decu leče kod privatnih lekara, ne iz obesti već što moraju, u kojoj se zakida na porodiljama, a seljaci plaćaju gorivo kao da voze džipove, podizanje stadionje ruganje narodu. Juče nam je vizionar obećao gradiće u Surčinu, biće to „izvanredan razvojni projekat za opštinu i za Srbiju“. Samo nam ne reče cenu. Ne sumnjam, biće najskuplji u regionu i praviće goleme gubitke.
Važno je da će nekretnine da „skoče“, baš tu oko igrališta. Eto to je predsednikov argument. Mada bi bolje bilo da probaju s gradnjom kanalizacije po gradovima. I to bi diglo vrednost kvadrata i kvalitet života. Sve mi se čini da su nečije parcele i nečiji džepovi razlog što se stadion baš tu gradi. Ne treba nam nigde ali što ga, na primer, ne smeste između Beograda i Pančeva, ne bi uništavali oranice. Eno im i „romantičarske“ Karaburme, može da se
skocka kao šećer.
Ne mora Surčin, koja je studija pokazala da je to najbolji izbor. Što nisu izabrali Niš ili Novi Sad, zašto mora Beograd? Nacionalni stadion nije cilj već sredstvo da se dodatno uveća bankarski konto. Baš kao što je i onaj biznismen sa Uba profitirao na trgovini parcelama pored aerodroma. Ubeđen sam, kad bi se promenila lokacija splaslo bi interesovanje za gradnjom, odustala bi bratija.
Ovo što imamo stadiona zvrjalo je prazno i pre korone. Nijedna reprezentacija, pa ni srpska, ne odigra više od sedam, osam mečeva godišnje. Bacićemo pare u bunar. Bacile su ih i naše komšije, Rumuni i Mađari, pa sad jure klubove da im utrape održavanje. Koga ćemo mi naterati da se prihvati te obaveze. „Jedinstvo“ iz Surčina ili „Srem“ iz Jakova, kukala im majka. Ma samo da ga izgradimo, posle ćemo na tender pa prodati kao Beograđanku ili Sava centar.
PROČITAJTE JOŠ:
Za Grke, Hrvate i Slovence znam da nemaju sličnu građevinu i ne planiraju je. Čini mi se da i italijanska reprezentacija utakmice igra po celoj Italiji, nema stalno boravište. Ovo je nekako postao simbol balkanskih bosova. Videla žaba gde se konji kuju, pa i mi digli nogu. Što da ima Edi Rama, a mi ne. I Makedonci… e imaćemo i biće veći. Gde god je zaživeo ovaj projekat bili su skandali. Cene su po
pravilu rasle u odnosu na procene i ugovore. Nama je Vučić krenuo sa 150 miliona evra, Mali je već izašao na 250, doguraće majstori i do 300, 350. Ali biće „lepši od Vemblija“.
Jednom me je prijatelj Milan Knežević vodio da vidim butik sa mermerom i mesingom u koji je uloženo ondašnjih 100.000 maraka. I bile su tri haljine u radnji. Moj Milanče je toliko uložio u dugmiće i prodavao ih takoreći u špajzu. Butik je u međuvremenu zatvoren, a gazda Knežević je napravio fabriku tekstila – i prodao je Kinezima. Htedoh da kažem, džaba ti i nacionalni stadion ako si papak. Ako ti fudbal vode Kokeza, Terzić, Vučelić… ako navijači diluju drogu, a država plaća račune za struju i vodu. Ili smo možda obećali huliganima da će dobiti nove prostorije.
Neka Vučić uzme kredit na svoje ima pa nek gradi šta god hoće i gde hoće, nek nam ne uteruje sreću o našem trošku.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare