U jednoj televizijskoj emisiji rekao sam da ne bih srpskom ministru finansija poverio da mi pričuva novčanik. Više me nisu zvali sa dotične televizije. Nije mi žao, i dalje ostajem pri izrečenoj tvrdnji.

Umesto da obrazlažem svoj stav, nudim vam dva test pitanja: Prvo (za neupućene) – zaokružite ime zemlje čiji je ministar finansija Siniša Mali: BiH, Crna Gora, Makedonija, Hrvatska, Srbija. I drugo (za one upućenije: – koja se od pomenutih zemlja u poslednjih desetak dana zadužila po najvećoj kamatnoj stopi?

Odgovor na oba pitanja je isti – Srbija. Možda će doći vreme da nam Mali i njegovi mentori objasne zašto je to tako.

Srpske vlasti su se u prvoj polovini maja zadužile za dve milijarde evra sa kamatom od 3,375 odsto. Nekako u istom periodu su se zaduživale i naše komšije – Makedonija i BiH su dobile zajam uz kamatu 1,05 odsto, Hrvatska je uzela 1,5 milijardu s kamatom 1,32, Crna Gora pola milijarde po stopi 2,5 odsto.

Jeste da su u pitanju različiti poverioci i različiti rokovi otplate, ali svi su jeftinije prošli. Dakle, Siniša Mali je u potpunosti opravdao moje nepoverenje. Može ga patrijarh tajno odlikovati svaki put kad dođe na jutrenje, utisak se neće menjati.

No, individualni utisak je nebitan, važni su rezultati. Ekonomista Dragan Milićević je izračunao da će to zaduživanje godišnje koštati srpsku kasu oko 59 miliona evra. Međutim, način na koji se srpska država zadužila emitovanjem evroobveznica, ima i dodatne troškove. Na to ukazuje Boško Mijatović koji procenjuje da će Srbija morati da plati između 50 i 100 miliona evra bankama koje su angažovane na ovom poslu.

Treba li se onda čuditi što smo siromašna zemlja.

A nudilo se i nama da prođemo jeftinije, mogli smo deo novca dobiti po sličnim uslovima kao i Makedonija i BiH. Ne vredi, mi smo osuđeni na skuplju varijantu. Naši su kadrovi široke ruke.

Bledo zvuče i uveravanja guvernerke da smo mi napravili dobar posao, da ti uslovi nisu poredivi i slično. Kako crno dobar posao, pa Nigerija se zadužila kod MMF za  3,4 milijarde dolara uz kamatu 1,05 odsto.

Predsednik najsiromašnijih građana u Evropi je još zadovoljniji, kaže da smo „fantastično prošli“. Šta je tu fantastično? Recimo da su Hrvati kakvi špekulanti pa da su onih 1,5 milijardi koje su i sami pozajmili  plasirali u srpske obveznice zaradili bi stotnu, dve miliona evra samo u razlici na kamatama.

Ako je više od 300 investitora želelo naše evroobveznice biće da su namirisali dobru zaradu – za sebe naravno. A šta je u tome naš uspeh? Bilo bi dobro da vidimo te ugovore sa bankama koje su nam „završile posao“ pa onda da izvodimo zaključke.

Srbija do kraja godine planira da se zaduži još pet milijardi evra. I tu svaki procenat, svaki decimal, promil, znači ogroman novac. Ne sumnjam da ćemo mi umeti da prepoznamo najskuplje ponude. Jer, što od našeg „zlatnog doba“ ne bi vajde videli siroti bankari i ubogi vlasnici „investicionih“ fondova.

Zato mislim sve isto kao i na početku teksta.