Zašto bi gospodar Srbije pomogao gospodaru Crne Gore da  preživi izborni poraz? Zato što su, kako reče Zdravko Krivokapić, „njih dvojica veći prijatelji nego što sam ja sa svojim najboljim, sa kumom". 

I zato što ceo region zna, da nije bilo Mila i Milovih veza , ne bi bilo ni megalomanskog poduhvata „Beograd na vodi“, koji građane Srbije već košta stotine miliona evra.

Zato što su kriminilne strukture srasle sa vlastima i u Beogradu i u Podgorici. Zato što narko bosovi zidaju po Beogradu i Zlatiboru. I što crnogorska mafija pere novac ulažući po Srbiji, a to „pranje“ neko naplaćuje.

Vučićevi i Đukanovićevi interesi, prijatelji i savetnici su se prepleli do te mere da je parcijalni rasplet teško zamisliti. Pad jednog neminovno povlači i drugog, samo je pitanje vremena.

Opstanak crnogorskog predsednika garancija je i za bezbrižne dane njegovog „brata“ u Beogradu. Jednojajčani „blizanci“, ni majka Korupcija ih ne razlikuje.

Koalicija „Za budućnost Crne Gore“ ima obavezu prema biračima da se obračuna s kriminalom. U prevodu, mafija neće imati upliv na vlast, a za uzvrat će moći da posećuje sudnice i zatvore. To takođe znači da će „nekakvi amateri“ staviti „šapu“ na policiju i službe bezbednosti. Da će se domoći kriminalnih dosijea, neke možda i obelodaniti. U tom slučaju kukala bi Crna Gora, vrištala bi Srbija, ljuljao bi se region.

Karakter odnosa naših „blizanaca“ odredila je jedna  kafa ispijena pre 12 godina u pariskom hotelu Ric. Od tog dana zna se ko je kome šef, ko prenosi direktive i šta znači „odbijanje saradnje“. I sve što se trenutno događa na liniji Podgorica – Beograd samo je nastavak ispijanja te kafe. U tom galimatijasu interesa nema mesta ni za kakvu koaliciju.

Stavite se za trenutak u Vučićevu poziciju. Šta mu valja činiti, igrati na obe karte? Prvo, da preko svojih ljudi u Koaliciji (lidera Demokratskog fronta, Mandića i Kneževića) izdejstvuje dobijanje najvažnijih resora u vladi (policija i finansije, plus tajne službe) i tako obezbedi mirno more za sebe i prijatelje. Ako ta igranka ne uspe, rasturiti Koaliciju i za njen raspad optužiti druge.

U ovoj proceni možda je promašen redosled poteza. Velika je verovatnoća da je rasturanje Koalicije prioritet i da zapravo rezervne varijante i nema. Redosled valjda znaju Mandić i Knežević koji su dolazili u Beograd „da vide patrijarha“. Videli su Irineja i pride Nikolu Selakovića, a sa Selakovićem se ne razgovara o đuskanju užičkog kola i berbi grožđa. Nego o berbi pozicija.

Nije nikakvo iznenađenje što su baš njih dvojica sinoć na koalicionom skupu kod Amfilohija odbila predlog Dritana Abazovića da Krivokapić bude mandatar nove vlade.  I još su tražili da se profesor izvini Vučiću, zbog napred citirane tvrdnje. Klin razdora je zabijen.

Crnogorska opozicija je pobedila Đukanovića, no sada joj predstoji ozbiljna bitka sa njegovim dvojnikom. Ako je suditi po Srbiji, ne postoji koalicija koju Vučić nije u stanju da razbije. U tom razbijanju se ne biraju sredstva. Biro za sluđivanje naroda već je pripremio materijale, saopštenja i sve kako priliči. Još samo da izdiktiraju instrukcije za naslovne strane tabloida. Sledi lov na „neprijatelje“ i „izdajnike srpstva“.