SMRT: Zamalo sam umrla tako što me automobil pregazio. Tad sam slomila pubičnu kost i rame, i svest na nekoliko dana.

Zamalo sam umrla tako što sam, posle preloma kolena na skijanju, na Banjici dobila polupatogenu bakteriju, još malo pa sepsu. I onda tako.

Miki je, pre nego što je stvarno umro od akutne leukemije, zamalo umro od sepse jer proces na zubu. Devedesetih. 

Imao je sreće. 

Taj put.

Uroš je umro, u nekim ovim godinama, ne zna se od čega. Možda infarkt. Možda tuga. Ili oba.

Moja Tanja je zamalo umrla tako što se otrovala tabletama. To je bilo još davno, u srednjoj.

A Sanja mi je umrla tako što se upucala pištoljem u stomak. Preko jastuka. Imala je dvadesetak.

Mama je zamalo umrla od upale pluća. Ali se jednog dana čudom opravila. Niotkuda. Tata nije umro, ali svi smo mislili da umire jer imao je pogrešnu dijagnozu.

Ujak je umro od infarkta, deca su mu bila još mala. Baba i deda su umrli za njim. 

Drugi deda od raka. A nana – moždani udar.

…

ZDRAVLJE:

Što se tiče ovog meseca, jednog jutra me, znate ono što kažu – ušinulo. Uz to mi se okrenula cela soba, nisam mogla da dišem i jednog časa samo – baš nema više mrdanja.

Srećom, imala sam štake. Jer sam negde pred Novu godinu slomila nogu na dva mesta.

Pa sam taj dan savladala. Sutradan je već bila druga priča. (Sreća.)

Posle mi je pukla krunica, ali jedan korak je vodio drugom i onda sam juče operisala zub. 

Od kortikosteroida, injekcije i tableta neću imati glavu kao E.T. cele nedelje. Srećna sam.

Cenim da antibiotik širokog dijapazona koji pijem rešava i otvorenu ranu iznad pete koja mi se desila od žulja.

Da li vam delujem kao neko ko se raspada? 

Strava sam.

Danas pravim program bioskopa i družim sa decom, sutra snimam dokumentarac, a prekosutra puštam muziku u klubu.

ŠTA HOĆU DA KAŽEM.

Bitno je i kako hendluješ. 

Od straha se takođe umire.

Šta još hoću da kažem. 

Nekim doktorima duguješ život, a nekima i smrt.

Šta još hoću da kažem. U životu pijem lekove, dobijam injekcije i zahvalna sam im.

Šta još hoću da kažem. Čovek se u životu dosta razboljeva. Ili mu nešto fali.

Naročito kad ima sto godina. Ja imam tek 45.  

Šta još hoću da kažem. Treba imati i malo sreće. O njoj ništa ne znamo. 

…

Možda sam mogla da umrem i od korone. Ili bar zamalo da umrem od korone.

Možda hoću.

Za sad, niko u ekipi nije zamalo umro ili umro od korone. Mada su je skoro svi imali.

.

A da jeste, bio bi to još jedan od uzroka da se zamalo umre ili umre u mom baš dosta širokom okruženju.

U kom ljudi često zamalo umiru i umiru.

Jer pre toga žive. 

A ta dva su obično povezana.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video:

Maja Uzelac, rediteljka i kolumnistkinja