Piše Maja Uzelac: Škola

Danas sam uzela Lanu za ruku i odvela sam je u školu. Škola je na ćošku naše ulice. Moj tata, njen deda, išao u drugu, tamo malo dalje; al u srednju tu, sto metara niže. Tad nije bilo maski, deca se gađala iz praćki, igrala klikere. Al isto ovako mirisala lipa.

U školu nas pustila draga teta s maskom na bradi. – Da stavim? Imamo testiranje kod psihologa. Kaže mi da-da, al mahne rukom i okrene glavu. Škola prazna. Hodnici široki. Sunce upeklo.
Lanu je pitala sva ta pitanja fina žena u kancelariji s roze vratima i radijatorom. Slikala sam to. Roze. Kaže eto bar nekom da se sviđa. Dala sam podatke gospođi u drugoj kancelariji. Lana se provela za sve pare. Kaže bilo divno. Kažu njene sposobnosti su na nivou druge dece njenog uzrasta. To je sve što ova majka želi. Mnogo smo se grlile. Mnogo smo se smejale.
Krećemo u školu.

Ako je bude.
Ako bude na zoomu… Nećemo. Nek trči u prirodi. Vodiću je svaki dan. Pa onda, ako one tamo godine bude bolje… krenuće sa osam.

Nigde ne žurimo. Ništa ne treba postići.
Ako bude budućnosti, u nju nećemo zakasniti.

…

Svi mi već nedostajete i valjda bar nekome i ja nedostajem. I ti što si otišao i što te nemam i ti što se ne slažemo podovom korone pa da ne trošimo jedna drugoj energiju i ti što te nikad nisam videla ali te nikad neću ni videti. I sve mi već nedostaje – i drvo koje cveta i krava i ovca i vajber poruke story na instagramu i cveće na prozoru i muzika, ona strašna i srećna u isto vreme muzika, ona mi nedostaje sumanuto. Unapred.

Ali
Meni je tako ceo život. Ceo život, unazad koliko ga se sećam. Sve mi nedostaje, i sve je – prelepo je.

Jednom, u jednoj intenzivnoj nezi, jedne noći toliko me je bolelo da nisam mislila da ću dočekati jutro. Sestra je vikala na mene ćuti, kako te nije sramota, ljudi umiru oko tebe, ti mlada i vrištiš. Ja razmišljam hej, i ja umirem, al sad jbg, kako to da ti objasnim. A žao mi što vičem zbog čoveka pored, istina on umire, ne želim mu da umre uz moje urlike. Ćutaću. I ćutala sam. Koštalo me, ali naučila sam da preživim jedva – u tišini. To sam naučila te noći.

Ujutru, kad su pristali da pogledaju ranu kažu ups, skoro sepsa, izvini. Sve ćemo učiniti. Probaćemo.
Moj otac, onaj fini s početka, nikad nikog udario, prišao lekaru baš blizu. Rekao mu Probaj.

…

Eto, to možda ne znaš o meni. Kad me pitaš kako sam tako srećna na slici. Kako umem da ispratim bez svih ukrasa. Kako u šarenom šetam okolo. Kako preigram noć dok vesti divljaju. Zašto ne mogu masku. (Ali mogu da zaobiđem u širokom luku svakog ko ne mora da me vidi izbliza. Ko mora shvatam. Ja nekog moram. Svakog ko mi fali previše i svakog kome ja falim.)

Prosto, to da razumeš
Ja plačem u sebi sve vreme
Zbog sahrana koje su prošle zbog one na koju idem sutra
Zbog tebe što nisi tu jer se plašiš korone jer se plašiš mene jer se plašiš mog neizdrža i tebe što se prosto plašiš takođe
U isto vreme se radujem školi ako je bude Lani jer se ona raduje školi i Valu koji me zasmejava mački koju smo pomazili usput i mirisu lavande na rukama – protrljala sam lavandu na ćošku – i smradu iz kante koju su iz besa srušili zato što sam još živa da ga osetim radujem se ovim slovima i onima koji će im se radovati i onima koji će mi pisati besni jer reći će relativizujem i radujem se svojim suzama
Jer plačem dok ovo pišem
Satima
Takvo je vreme

I snimiću tu reklamu za neki dan u najlepšem raspoloženju ako budemo smeli to okupljanje
I stići ćemo sve lokacije mada ih je previše
I biće sve lepo obećavam
Na setu ćemo se radovati suncu
Jer magično obasjava kadar
Mada nas topi
Mada smo pred padanjem u nesvest
Mada, da
…

Eto
To je ta situacija
To je ta škola
Ako je još neko razume

Ovako.