PROSTO.
Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.
I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.
SAM.
Sedimo gajbi. Tri dana izgledaju kao tri godine. Život se usporio. Znači, dobili smo neko vreme na poklon. Treba ga žvakati kao dobro parče bifteka, puno puta i sa uživanjem. Nema svako te zube.
Sećamo se, svako ponečeg. Ja bombardovanja, na primer. I znam da će i ovo jednog jutra proći. Da li će delovati kao prosvetljenje? Da li ćemo pevati haleluja? Ne, brate. Ne. Malo ćemo otresti prašinu s odeće i otići na posao, gde će opet da nam ide na kurac šef i pola čuke ćemo mantrati šta ćemo za ručak. Daj Bože svi na broju. I to je to otprilike. Nema velikih otkrića, nema velikih promena. Ovih poznih dana na precvalom svetu, na kraju je skoro sve ništa spec. Osim ljubav. I poneka serija.
I kad to znaš, gde si poš’o sa cvetom u kosi? Kojim velikim sukobima hrliš? Opet smo partizani i Nemci, opet mi i oni; samo sad smo to: mi – Odgovorni i vi – Retardi. Opet imaš svoj klan.
Opet si Deo.
Šta ćeš s tim Velikim Emocijama? Zajebi Strah-Bes-i-Prezir. Ali, šta, ako te toga lišim, ostao si malo sam sa sobom. Go i debeo. Ako nema nikoga koga ćeš da pržiš pravedničkim gnevom, moraš da se suočiš s istančanim pitanjima sopstvene krhke egzistencijice, a krhka je jbg sa i bez korone, nemaj sumnji. Od dnevne politike pa do klimatske katastrofe, mogao bi da vrištiš od sad do zauvek.
Ček, nije istina, imaš ti i pozitivnih poriva? Recimo, ne možeš da dočekaš veče, da izađeš na terasu i da tapšeš doktorima i sestrama? Btw, to su iste one sestre koje si prošle nedelje psovao (Pera i Žika išli preko reda, ti čekao tri sata). Ali, nije to sad bitno. To su trenuci kada se ponovo osećaš kao deo nečega.
Deo.
___
Da li je možda praktičnije da pristupiš nekakvom planu? Evo, struktuiranje dana npr. nikad nikom nije odmoglo. Možda deci prepustiš veliki krevet da od njega naprave brod. Ceo dan će biti Pirati sa Kariba (i princeza Elza, tu ničim izazvano). Pravićeš im poveze za oči i perlice za brade. Pričaćete o kitovima i ajkulama. Jbt može da se desi da primetiš da su ti deca baš super. Nisi ni znao.
Nemaš krevet. Preći ćeš za komp. Tamo te čeka dokument koji nedeljama odlažeš. Guglaš. U navali tuđe kreativnosti usled viška vremena, spaziš ideju. Sad možeš da pristupiš tom poslu iz sasvim drugog ugla. I evo te, već pišeš. Ti si car.
Pored tebe je neko ko te raduje. Ne mrzi ga da ti pokaže – s Vaše leve strane, refleks sunca na limenom krovu; s Vaše desne strane, novi singl onog odličnog benda.
Primeti. I za to treba vremena. Da primetiš i da zagrliš.
…
Vreme prolazi.
Poneki su se odvažili i lagano internetom kreću da kruže realne teme – kako ne biti svinja i ne izaći deset kila deblji? Kako ostati pribran i ne ošišati šiške?
E, tu se već bavimo suštinom, tebra.
Pročitaj i:
Ne vidiš nikoga, omiljene haljine ti jedu moljci, blejiš u pidžami danima – iz kog tamnog i dubokog kutka ćeš izvući dovoljno samopoštovanja da u narednu javnu epohu svog života uđeš fit, dobrog tena, i normalnog ljudskog izgleda? E, to su velike misterije egzistencije.
Možda rešenje ima neke veze s onim planom za dan za danom. Možda s onom idejom o grljenju kad sve prođe.
Uglavnom, to je.
Sam si.
Ovo je tvoje vreme.
Iznenadi me.
