PROSTO

Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Vreme u kom živimo nas definitivno motiviše da cvikamo i da se štekamo. Užasno je ozbiljno napolju i to je nešto što ima da se prizna.
Prvo, tu je izrabljivanje. Gde god se okreneš, neko bi nešto da ti otme. A ti bi zato da ne daš. Međutim, zašto imaš oči. Pogledaš čoveka, pogledaš instituciju. To što stežeš po automatizmu, samo opustiš kad vidiš kako trepće nežnim okicama ili razume tvoju ekspertizu. Brate, vreme je nešto da se da.
Onda, tu je moda: treba biti kul. Međutim, ko te tera da budeš u modi. Možeš da budeš i svoj. Ako imaš više od šesnaest, do sad si sigurno upoznao nekog takvog i pomislio si Hej, ovaj je baš dosta više kul od onih što su kul.
I na kraju, nemaš sebe, pa nemaš šta da daš. Otmi sebe. Otmi sebe od drugih, koji te drže za jaja i arče tvoje vreme i tvoj ulog i svakog meseca ubiraju kamatu. Otmi sebe da bi mogao da daš sebe.
Dalje.
Neviđeno si mudar, ulažeš na sto strana po malo. Pa ćeš pratiti gde se koliko vraća.
Nažalost, kad daš pet puta po 20%, to nije 100%. To je pet puta po skoro ništa, jednako je ništa.
To je, drugim rečima, bahato rasipanje.
Kad daš 100 %, to je svaki put nešto što ostane. Na svakih tvojih sto posto, neko drugi doda svojih sto posto i onda se zavrti. Sto posto inspiriše, motiviše, sto pošto loži. (Osim ako si ulagao na totalno pogrešno jbno mesto, u nekog ili nešto bez kapaciteta. U tom slučaju kao da si sipao u rupu, preko koje je posle samo uliven cement, i sad se osećaš kao kanta. To je jeziv osećaj, ali u tom slučaju, brate, idi kod oftalmologa i baždari taj radar. Isplači se. Upiši boks. Pa ispočetka. Svima se desi ponekad, ali radi na tome i ne besni na mene, ovo gore je i dalje dobar savet.)
Uostalom, svakog jutra dok hodaš gradom, može da ti padne ona proverbijalna cigla na glavu. I jednom hoće. Ako si dao 20 % novca i dvadeset posto srca, ta cigla će zajedno s tobom, tvojim adidas patikama i novom frizurom, spljeskati tih 80 % što ti je ostalo. I nikom ništa. Nikom, čoveče, ništa.
Svaki put kad si uložio sto posto, tih sto posto živi dalje u drugima. Neko te se seća po tih sto posto. Neko radi u tvoje ime stvari koje si želeo da uradiš, jer si u njih verovao. Tih sto posto rađa nove ideje, nove male ljude, nove poslove, ljubavi, nove puteve.
Putevi su najvažniji. Jer uvek hoćeš nekuda da ideš, negde da stigneš. Ne želiš da sediš i da ništa. A to ti je 20%. Sedenje i ništa. To je 50%. Ništa. To je 99%, ako hoćeš da te uplašim do kraja. Devedeset devet posto je i dalje – ti sediš i truneš, buđ se hvata po ćoškovima.
100% je – mrdaš. I gle, evo ga jedan novi put.