Piše Maja Uzelac: Revolucija po peesu

Menjam pet idealnih revolucija za ovu jednu koju nisam sanjala.

Jeste, slučajno ili verovatnije namerno – bio je na protestu i Đogo i Nogo ili već neki od njih, jeste, neko je vređao homoseksualce, neko pominjao ustaše, a neko vikao Vratite nam Kosovo, ali takođe, jeste – tvoja žena ima zanoktice i celulit, možda piše ne mogu spojeno, ali evo, ne znam – voli te. Ili još gore – voliš je. Loži te. Tu je za tebe.
Pa, možda je malo glupo da je pljuješ pred drugarima. Još je dosta gluplje da je šutneš zbog izgrickane zanoktice.

Ume li neko od svih vas, carevi i intelektualci, da razazna šumu od drveća, da li je iko sposoban da razluči suštinu od dekoracije, bitno od jbno manje bitnog?
Bitno bi u ovom slučaju bilo da smo digli dupe s kauča, da smo pošli negde gde je trebalo poći. E, sad, tamo smo se možda smorili od ekipe. Da se za potrebe ovog teksta čak i ne bavimo time otkud ta ekipa tamo. Al to ti je kao kad izađeš na cert sa svojim društvom, a tamo neka tri seljaka, jedan pogrešno obučen, drugi dobacuje tvojoj ribi, treći peva Cecin tekst preko tvoje omiljene pesme. Možeš da se vratiš gajbi besan, a možeš i da se probiješ neki metar bliže stejdžu, i da slušaš muziku. Jer zato si jbno došao. Popij pivo.

Ili, evo, već čujem Tebi-su-protesti-zezanje…pa da probamo ispočetka:
To ti je kao da si otišao na posao, a kolega degenerik. Pa šta ćeš jbt. Uradi posao. To je tvoj posao. Nemaš mnogo izbora. Msm, možeš da si indisponiran zbog tog lika, možeš da kukaš da si očajan. Što te činiii…indisponiranim i očajnim? Sigurno ne manje frustriranim. Ni u ludilu zadovoljnim. Možeš da mu izađeš na crtu – tu nemam ništa protiv. Ali, sačekaš pravo vreme, pravo mesto. Zakažeš dvoboj posle posla.
Okej, možeš i da daš otkaz, ali onda znaš da ništa od plate.

Ispred Skupštine ovih dana bilo je i muzike i posla za sve nas.

A kome treba savršena revolucija, uz respektabilnu ekipu i planirana ishodišta, neka se okrene na drugu stranu i nek nastavi da spava.
Ne kažem, volim i ja lepe snove, ali ne žalim se mami što nisu realnost. Pa, ipak imam više od pet godina.

Jer, da, krenule su istog časa priče o tome ko je legitimni baštinik, a ko proteste kompromituje. Gore od toga, izgubićemo vreme, izgubićemo snagu.
Još gore od toga, moguće da nećemo uraditi ništa.
Još mnogo gore od toga, sve i da uradimo nešto, iz toga će najverovatnije profitirati neki što će da se ispostave kao ološ.
Najgore od svega, posle ćemo morati na ulice da i njih skidamo.

Ma, normalno, sve to znamo, a? Msm, nije nam prvi put, jel.
(Prvi put nam je, doduše, da na suzavac kašljemo koronu jedni preko drugih. Za šta ćemo posle biti i krivi. Za sve ima prvi put.)
Ali sve to ne znači da treba da nam bude poslednji.

Ikad u životu.
Sve dok postoji promil šanse.
Jer

Život traje dok si za njega sposoban da digneš dupe.
Ko ne digne dupe, taj od šanse nema ni taj promil. Za šta god.

Osim za debelo dupe.

Za to su šanse sto posto.

___

(A i, ono – treba biti u formi.
Nešto će uvek da iskrsne za šta će forma da ti bude potrebna.
Nek nije bežanje od „naše milicije“.
Nek je tek seks.)
…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.