Piše Maja Uzelac: Odvela sam decu na očev grob

Bili su mi mnogo mali do sad.A nisam bila ni toliko hrabra.Radila sam na tome.I stigla sam da se stegnem..Noć pred: Ja bih voleo u čast sahrane da napravim tatina omiljena jela, pa da bude kao da je i on s nama. - Aha? Dobra ideja. Evo, da znaš, baka već sprema. - Ali, ja ne bih da nju zbog toga duplo boli, pa bih ja da je zamenim.Reče Val, 7.Koji još uvek nije sam sebi sipao vodu ili oprao jabuku.Pa smo otišli.Svako je tražio svoj cvet iz buketa.Po jedan za dečaka i jedan za devojčicu.Pa su ih stavili na grob.Dečak je odmah stao baš kod kamena. I obratio se.Samoinicijativno.Tata, treba da znaš da to što nisi tu sa nama ne znači da ne postojiš. Ti postojiš u našim uspomenama. Ti si još uvek živ tako što si u našim srcima..Pa je došao pop.I počeo da poje.Lana je počela da se smeje.Nije nikad pre to čula.i ja sam tako, kao mala, uvek bila ta što prsne u smeh gde ne treba.Pa se borila, i pobedila.Uozbiljila.Pop je pojao.Val je ćutao dosta dugo. Ozbiljan.A onda je naglas rekao:Koliko će ovo još da traje?Pa sam ga zagrlila i on je još slušao.Pa je posle nekoliko minuta rekao, da ne bude da nije bio precizan:Koliko još tačno minuta i sekundi će pevanje da traje?Pevanje je trajalo.Pa je prestalo..Pa je baka poslužila onu hranu.Bilo je tu neke pržene ribe koja je kod dece bila baš popularna. I nekih kuglica umočenih u čokoladu. Njih je Lana nazvala čokoladne čokolade. Pa su jeli malo ribu, a malo čokoladu. Duvao je vetar, pa su se šteknuli u kola, tu pored.Onda su se jurili oko spomenika s braćom od strica.Stric, to je Mikijev brat.A njegovi sinovi mnogo liče na moju decu.I skroz su ekipa, njih četvoro.Pa su se jurili.Pa jeli.Pa jurili se.Niko nije povraćao.Bio preveliki vetar da gori sveća.I onda se kretalo kući.Inače je Mikijeva mama baka, a moja mama je baba. Prosto takva je podela. I evo nas u kolima, na povratku kući. I baba ih pita: Deco, jeste zadovoljni što ste videli tatin grob?Malo tišina.Pa onda-Zadovoljni smo.I zbog tate, i zbog čokoladi.Reče Lana, 8....PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim. I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.