Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim. I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem. Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke. Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.
NIŠTA
Ja kad nemam ništa, ja onda ne dam ništa. Kažem nemam.
Sad nemam.
Čak, gore od toga – ja kad nemam sve, ja onda biram da ne dam ništa. Volim sve ili ništa, takav sam čovek. Streljajte me.
Jasno mi je da sam ovde da mislim nešto. Ako se ovo ponovi, ovi fini ljudi će me otpustiti.
Kapiram.
Ali, dođe taj dan u životu svakog čoveka…zezam se – dođe ih dovoljno često, mnogo puta – ali o čemu se radi? O tome da nemamo luksuz da oćutimo. Nemamo luksuz da ne mislimo ništa. Jedni drugima ne damo taj luksuz. Jebe nas efikasnost.
Navikli smo na ekonomičnu upotrebu sekundica. Ja prva. Jbg, znam da nismo tu zauvek.
Svakih pet minuta je Tvojih Pet Minuta. Posebno danas, u doba mreža i onlajn egzistencije. Na fejsbucima i instagramima piše seen ili active – hej, bedniče, to znači da si video poruku ili da si prisutan. Pa onda, zašto ne odgovaraš? Zašto te nema?
Zašto jbno ćutiš? Popuni moje sekundice.
Pročitajte još:
Onda, tu je i drugi problem – svaka propuštena prilika da nešto Misliš, Tvrdiš i Siguran si je propuštena prilika da se osećaš neophodnim, da potvrdiš svoju jbnu inteligenciju, samouverenost, svoju Bitnost u Univerzumu. Naučili su te da osetiš tu pretnju. Kad ćutiš, da će ukrasti tvoje mesto. Ako bez prestanka ne otimaš svoje vreme i svoje mesto na ovom svetu, da će doći mlađi, lepši i pametniji da ga popuni.
Verovatno hoće.
Ali, ako ga popuni, to nikad nije ni bilo tvoje mesto. Prosto mesto. Koje si ti držao. A negde te čeka bitnije, veće, više
Samo Tvoje.
I sad, ja sam htela, recimo, da jutros u ovom tekstu piše: Neam ništa.
Ali, rekli su mi da ti to ne bi shvatio. Verovatno su u pravu, jbg. Nisi ni ti tako dubok. Navikao si da ti se lepo objasni. Vidiš prazno, pa kažeš: Ko me ovo zajebava.
A nije to. Poruka je.
U Doba Posle Korone (okej, ovde malo trčim pred rudu), naročito – kako da nisi zbunjen. Je l’ da pojma nemaš šta se desilo? Pretpostavke koje gajiš ne liče na ono što ti pričaju. Mnogo čitaš da bi shvatio. A kad čitaš, moraš i da odćutiš – kad pojedeš, moraš da svariš. I onda, treba ti Vreme. Prostor. Da preživiš bitne stvari. Ne možeš da se osloniš na Buku. Ima dana kad, čak i leta gospodnjeg 2020., Tišina jedina radi posao.
Hoću reći
Ako si se probudio, kao ja ovog jutra, i nemaš ništa za mene…
…ovde sam da ti kažem da je okej. Jbno je okej da ćutiš.
Možda ne misliš ništa. Možda samo dišeš. Treba ti taj vacuum. Možda misliš i nekad ćeš da smisliš.
Hajde jednom da ćutimo zajedno. Potrošio si dva minuta na tekst. Daj mi još minut.
A svako ima za čim. Za kim.
Da ćuti.
Jedan minut.
Da probušimo jednu bezobraznu rupu u efikasnom toku ovog svrhovitog života.
Da smo anomalija.
Da dišemo malo.
Da Ovog Jutra prosto
Nemamo
Ništa.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare