Piše Maja Uzelac: Izdvajam limunadu

Dakle, moje starije dete je krenulo u školu taman kad je korona-situacija bila u uzletu. To znači da je od prvog dana nosila masku. Sedelo se u klupama po jedan. Sedam godina i sama s maskom, e. A imala je sreće.

Starija deca išla su u školu „onlajn“
Hoću reći, nisu išla u školu, a na kompjuterima postojao je kanal na kom su mogli, bili li su dovoljno
dokoni, dovoljno rešeni ili dovoljno uplašeni, da prate neku smrtnu dosadu zvanu nastava.

Pa srećno s tim
Jer
Nije ih bilo mnogo, ne.
.
Kao da je škola lekcija iz matematike.
Msm škola je valjda ono gde se uči kako da se uči? Gde se uči kako da se druži? Kako da se priča s

nekim ko zna više od tebe i hoće da te nauči?
Škola je ono što te raduje i nervira, s čim se boriš i čemu hrliš
Škola je prvi sistem u tvom svesnom životu kojim učiš da naviguješ, da plivaš i da voziš
A ne lekcija
Lekcije imaš na vikipediji
Samo bolje.

Nego
Moje starije dete je, kažem, imalo sreću. Bilo je malo, pa nije išlo onlajn.
Moje mlađe dete je imalo istu sreću.
Krenulo je u školu sledeće godine, i u školu je išlo – opet s maskom.
Bilo je tu izazova, ne kažem. Neko dete bolesno, pa nastava se ipak pauzira. Neki roditelji plaše se.
Neki svi mi bolesni, pa dok ne izađu iz karantina. Neki raspusti duži, sve ekskurzije nema ih.

Bilo je tu izazova, ali deca su se borila.

Čak su toliko super bila da su na kraju pristala, kad se sviralo stop: i da maske više ne nose.
Msm ne na jedan i msm teško je.
Bilo.
Jer
Nisu znali za drugo.

Tako su radili od prvog dana škole, pa je samo odjednom reklo se: Okej, sad skinite.
A oni: – Hladno je! – U stvari, udobno je! – U stvari…Prosto, tako se radi, tako jedino znamo, tako je.
___

I tek što su krenuli u škole stidljivo sve tako lica na izvolte, neskrivenih namera, telom i dušom svojim
saborcima predani a nastavnom osoblju vidljivi –

Šta?

Pazi, bomba.
Tj.
Možda.
Pa aj sad malo ne idemo u školu
Zato.
Svi mi iz 96 beogradskih i 203 okolne škole (ili koji god da je broj).

E pa da, nećemo.
Jeste, verovatno da je to neki dokoni službenik vlade kom je tek preostalo da nekim genijalnim
potezom opravda platu
Ili, alternativno, neki mali koji se plaši tate tajkuna dovoljno da bi pre blokirao ceo školski sistem
nego da ćale posumnja da opet nije spremio hemiju
Ali

Bilo šta bilo, vidi fine prilike da se
Ponovo
U školu
Ne ide.
(Btw videlo se, s tim pretnjama se ništa drugo, je li, ne ume
Pa što se ne bi ponovilo opet, kad god zatreba, zar ne)

.
A ljudi koji su vični plivanju, navigaciji i
vožnji po sistemima
Ljudi koji su prošli školu
Koji imaju znanja šlifa i snage
I života se ne plaše

– to smo već shvatili da nam
Generalno gledano, kao civilizaciji, je l –
Ne treba
–
Pa
…
– Ne.
.
—
Deca su juče u parku sama došla na ideju da prave i prodaju limunadu. Njih dvadesetak.
Pa su kupili limun i šećer i cedili to rukama i sipali u vodu na betonskim zidićima
Prodavali roditeljima
Bili ponosni
Onako mokri i lepljivi i prljavi
Planirali nastavak za danas.

Tako da
Eto
Od njihovog dosadašnjeg obrazovanja
Ja

–
Izdvajam limunadu.
…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji –
o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike;
shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja,
koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo
vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam
najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video: Glas, dirka, bas Hello Like Before