Piše Maja Uzelac: Hrana

Kad čujem Ti si ono što jedeš, nerviram se. Jer, znaš - Ti si ono što osećaš. Znam da je tako.

Onda opet, ako jedeš nešto toliko čarobno da zbog toga osećaš ljubav, ili nešto tako jezivo da si besan…tada – da – ti si ono što jedeš.
Kapiraš šta hoću da kažem.
Moj ćale je uvek govorio: Ne živiš da bi jeo. Jedeš da bi živeo. Međutim, možda je to u njegovo vreme bilo lako. Sad je izgleda opak kunst naći nešto od čega bi, jedući ga, (pre)živeo. Barem na duže staze. I sve više ljudi živi da bi pronašlo bilo šta jestivo.
(Jbg, moram ovo da kažem: fetiš koji je hrana postala u modernim životima, to je nešto neprirodno, nešto nezdravo. Hej, fina žena koja se bavi znate onom hrono-ishranom otkrila mi je fenomen ortoreksije – opsesije zdravom hranom. Kaže – ortoreksičar izbegava toliko namirnica da od toga može ozbiljno da oboli. Poneki od njih u društvu jede „zdravo“ i svoj instagram ukrašava slikama takve hrane, a u dubini svoje špilje maže na lice eurokrem i ždere dupli čizburger. Mislite o tome.)

Rečnik naših dana:
Zdrava i neopisivo organska hrana – ono što često jede bivši narkoman, pošto je majkemi osvojio samokontrolu i on sad svoj život drži za uzde poput nagrađivanog džokeja
Čokoladne bananice – nešto najgore na svetu, što bivši i aktuelni džanki voli da pljuje satima (hej, heroin odjednom više ne deluje tako strašno).
GMO – strašna stvar koja nas truje i menja nam DNK (pošto inače oduvek živimo potpuno prirodno i pijemo mleko od koze iz svog dvorišta).
Mleko – ljudski organizam nije stvoren to da vari. Kome je ikada palo na pamet da to proglasi ljudskom hranom. (Od koze može. Ako je tvoja. A živiš na planini.)
Jagode – ni slučajno. Da li želiš da umreš.
Brašno – ako nije od npr. spelte ili heljde (al ne drži me za reč), bolje odmah rezerviši grobno mesto.
Kvasac – gljivice. Rakovi u najavi.
Paradajz – unosi kiselost u organizam. Nasuprot baznom. Dakle, ne, jbt! (rakovi.)
Meso – okej, znaš valjda čime hrane stoku. A kako gaje piliće. Samo ludak može to da jede.
Kim/ susam/ semenke – stoji na vlažnim mestima, hvata buđ. Otrov.
Riba – jede kesu. Taloži živu. Trovanje.
Limun – malo gore nego heroin.
I dalje u tom duhu.
…
E, sad, na sve to, davna realka…msm ono čega smo manje-više oduvek svesni:
Srpska kuhinja – zaboravi na program za veče. Provešćeš ga vareći (ne vutru).
Čips – pojačivači ukusa plus nepoznata smesa.

Viršle i pašteta – ne znamo šta je.

Koka-kola – ne.
koka-kola zero – okej, NE. Sad stvarno preskoči.
Nutela – e pa to je divno. Ako nemaš ništa protiv nekoliko kila viška svakog meseca.
Plus bonus-termini:
Čokolada – umesto seksa i poljubaca. Ne preterivati.
Oždiranje – popunjavanje unutrašnje praznine.
I sve tako.
–
A opet, na neku foru, i dalje vlada shvatanje da čovek mora nešto jesti.
Inače će nepreživeti.
Pa ti vidi, tebra.
Pirinač.
I nemam mudrih reči za kraj.
Osim donekle utešne pomisli da to i dalje ne sprečava naše keve da svakog dana bilo šta smute i termički obrade (pitati?).
Osim imena i adresa izvesnih respektabilnih prehrambenih institucija u kraju i šire, za čiju bi reklamu svi mislili da sam uzela neki neviđen keš.
Pa ti onda bolje živi u neznanju.
I žderi organski čija namaz sa mača prelivom na štanglicama od kinoe.
U Srbiji.
Lude 2020.
…
PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.
I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.