Piše Magda Janjić: Sergej i lekcija iz politike

Kolumne 27. maj. 202014:3621 komentara
Podeli:
Foto: Bojana Janjić

Da li je aktivni bojkot da političari idu po selima i pričaju da bojkotuju izbore? Zašto jednostavno ne nestanu sa političke scene i tako provere koliko će njihovih glasača nestati zajedno sa njima sa biračkih mesta? Jer mene Saša Radulović svakako neće ubediti da bojkotujem bilo šta osim njega.

„Da li ste punoletni i zašto niste“? „Zapamtite ovo lice, glasaćete za njega za jedno osam, devet godina,“ razdragano je rekao Sergej Trifunović, predsednik Pokreta slobodnih građana, prikupljajući potpise negde tu oko Zelenjaka grupici dečaka koji su godina otprilike kao moja deca. Što se mene tiče, ta deca će da glasaju za Sergeja za par godina i on radi pravu stvar za sebe, stranku i buduću karijeru koja god ona bila.

On radi. Razgovara sa ljudima, viče na ulici, razmenjuje, čeka udarce, ružne reči, neprijatne situacije, odbijanje ljudi, nije ga strah da se suoči, pa i da se ponizi, da mu se i smejemo. Radi ono što političar u Srbiji mora da radi. Naš političar, srpski političar. Lako je sa Beogradom, ali je dobra priprema za ostatak Srbije, čekamo i pratimo. Sergej ne bojkotuje. I Vučić ne bojkotuje. I to su vam ljudi koji su najvidljiviji u politici trenutno posmatrajući sa tvrde i neudobne stolice na kojoj sedi većina glasača u Srbiji.

Sergej Trifunović, neko ko često ne ume da se zaustavi kada treba, ko se ponaša prostački, za neke sada PSG, glavni galamdžija na Tviteru, malo i na TV, kad ima prilike, psovač, napadač, defanzivac, brlja tamo, brlja ovamo, izbacuje sada nova lica koja pamtimo, usporava, ume da priča sa „običnim ljudima“, smeje se, grli se, slika se, pokazuje i drugo lice, dakle – političar. Za druge, njih, klince, tinejdžere i mnoge druge – Sergej glumac, super glumac, glumčina, Pop iz Munja, neodoljivi jezivi Krsman iz Ubistva s predumišljajem, vođa Pantera iz filma Turneja (iz scene koju ja svakako nikad neću zaboraviti), Bure baruta, i iz brojnih pozorišnih predstava, mogu da nabrajam do sutra.

Bojkot – Boško Obradović, Dragan Đilas, Zoran Lutovac najvidljivija trojka u predizbornom bojkotaškom zagrevanju. Neću sebe naterati da o svakome napišem posebno kratki siže jer bojkotujem i to aktivno, jer biram da to bude moj „aktivni bojkot“, jer nemam pojma šta znači aktivni bojkot, jer je aktivni bojkot nešto najgluplje što može da se smisli u ovom trenutku na političkoj sceni u Srbiji. Da li je aktivni bojkot da političari idu po selima i pričaju da bojkotuju izbore? Zašto jednostavno ne nestanu sa političke scene i tako provere koliko će njihovih glasača nestati sa njima sa biračkih mesta? Jer mene Saša Radulović svakako neće ubediti da bojkotujem bilo šta osim njega.

Postoji bojkot, generalni štrajk, nenasilni protesti, nasilni protesti, ali ako je aktivni bojkot recimo ovo: „Moja „kampanja“ nije protiv migranata, jer migranti su žrtve kolonijalne politike baš kao i mi, već da srušim plan vlasti i Nemačke da u Srbiji nasele preko milion migranata u narednih 20 godina umesto naše dece koja napuštaju zemlju.“ (Saša Radulović na Tviteru) onda ću da skrenem levo kod Albukerkija.

Aleksandar Vučić – nema potrebe da komentarišem. Čovek ne staje i priča sa televizorima. Ako on i njegova mašinerija ne staju ni minut, mislim da je najbolji odgovor na to samo još predaniji rad i borba, animiranje glasača koji možda neće da ti dođu sad i odmah, ali hoće za nekoliko godina, kako je gore rekao Sergej. Radi bar upola vremena koliko i Vučić, budi kreativniji od Vučića, „udaraj“ tamo gde Vučić ne zna, budi iskren, obrni ploču, iznenadi marketinške magove, to je moj savet, a treba i više, ako ne, pomeri se. Ne postoji ništa što neko već nije uradio ranije, ali neko uvek to može da uradi drukčije.

NN – No Name, Neko Novi. Dotad, borba i rad za naš život.

Komentari

Vaš komentar