Piše Magda Janjić: Rascep duše

Znate kada ljudi kažu "Boli me duša", "Osećam kako mi se duša cepa", "Nemam više duše". A šta kad mi se duša rascepa na pola, kada to tačno osetim, kada je više ne osećam celu? Telo samo klone, ne možeš da ne gledaš u jednu tačku, i na kraju više ne možeš da govoriš. Izlazak iz kreveta je noćna mora, sve što je izvan njega je je neprijateljski i svetlost dana, i hrana, i glasovi ljudi. Decu sam poslala kod tate da me ne gledaju takvu, izvinila sam im se, kažu ne ljute se. Zagrilila sam ih, ne misleći na koronu. Plakala sam 48 sati bez prestanka. Psihijatar, damage control. Šta može da se uradi u ovim uslovima. On zna šta mi se desilo u prošlosti, on zna šta napad na televiziji znači za mene, on zna da sam retraumatizovana duboko, on se nudi da mi radi EMDR opet. Nisam sposobna. Drugi put.To što zovemo dušom, negujemo je, drugi nam je neguju od malena, onda se godinama malo troši, malo bude povređena, patimo, pa se oporavi. Neko nas nazove "dušice" pa odma zatreperi. Neko nas u ranom detinjstvu zlostavlja pa na duši ostane dubok trag, ali tu je i dalje, pa nas u mladosti dečko prebije, jednom, dvaput, nekoliko puta, duša ostaje sa ranama, ali i dalje je cela - jer život je pred nama. Srednja škola, fakultet, zabava. Posao.Novinarski posao, kompromisi, navikavanje na ljude, urednike i urednice, strahopoštovanje i zahvalnost da učiš od najvećih, od onih kojima smo se divili. I dalje si sam. Nisi skroz naučio da se štitiš, ponekad, urednik malo zaviče, ti slegneš ramenima, ali to je to. Onda uđeš u ozbiljnije godine, četrdesete, duše se setiš jedino kad se odvališ od alkohola, pa zapevaš nekog Džeja ili me drmne Van Morison, Bob Dilan, ma Juritmiks.Vratimo se na rascepanu, moju dušu. Pazite i pogledajte u svoju. Nikada ne znate ko će konačno zamahnuti satarom. U ovom slučaju to je jedan čovek koji je za mene rekao da sam "bolesna lezbejka koja mrzi Srbiju". Eto, nije mi dao ni da se sama autujem. Iskreno, više bih volela da me je Vučić autovao, kao što je Anu, to bar dobija na važnosti, ovako ovaj kao muva zunzara koja me autovala ostalim muvama koja jedu neka govanca, pa kao aha, zabole nas.Rascep duše vam je kao kada kolju svinju. Ne može bilo ko da uradi taj posao. Postoji određeni ljudi, negde ih zovu koljačima. Obučeni su, ali ne moraju da budu školovani, moraju da imaju kecelju, alat i jake ruke. Nekoliko njih drži svinju i cap on je zakolje dok krv lipti na sve strane. Ostali gledaju. I nikome nije žao, čekaju ko će da dobije svoj deo. A ti, svinjo, šta ti je preostalo. Nešto od tebe će da zamrznu ostave sa strane, nešto će odmah da pojedu. Istranžiraće te profesionalno. Duše više nema. Svinja više nema dušu. Ostaje joj da se tako zaleđena sklupča i pronađe ostale preklane bez duše, da se zajedno drže za ruke, da probaju da se ugreju, uteše i daju jedni drugima podršku. Možda se u tom zamrzivaču na kraju spoji led, spoje se polovine duše i opet uspe da se napravi jedna. Budite blizu jedni drugih, kažite kako se osećate, plačite, snimite se dok plačite, to je veliki bol, rascep duše je bolan, mnogo bolan, snimajte se svi, kao i ostali, političari i nepolitičari. Javljajte se medijima, tražite da vas objave, vaše suze, jer vas je neko povredio, vašu decu, jer niste više sposobni da radite, da ustanete iz kreveta, što pijete lekove ceo dan, što želite da umrete. Imate Instagram, Fejsbuk, Tviter, neko će vam pomoći. Na kraju, priđite tom kolegi za koga najmanje sumnjate da bi vas saslušao. Samo se nekome obratite, nemojte ostajati sami, kao što ni ja nisam smela, jer mi je bilo naređeno.Rascep duše je najbliži kraju.