Podeli:
Foto: Bojana Janjić

Sada ću da te raspalim, sada je bezbedno, stojimo jedni preko puta drugih, maske nam se linjaju po licu, skupljaju sve bacile i pljuvačku koja nam se rasipa dok urlamo jedni na druge misleći da smo zdravi, bezbedni, da smo preživeli rat, mi Srbi - koji uvek mislimo da smo pobedili u svakom ratu. I dalje. I u ovom koji se još nije završio.

“April je najokrutniji mesec”, napisao je T.S. Eliot. Zajebaću sad taj stih, i reći da će nam proleće biti okrutno, krvavo, gladno, zlo i nemilosrdno. Pogledajte kako je lepo napolju, vidite nebo, sloboda bez granica, ptice lete, da li osećate da je rat skoro gotov. Osećate, znam. Skinete povremeno maske sa okrvavljenih noseva, rukavice za znojavih ruku, odahnete, kupili ste haljinu, seli sa komšijom oko osmice uveče ispred zgrade da malo popričate. Kao da je rat gotov, a neprijatelj se promalja malo, tu je još negde, ali kao da ga nema. Samo još mediji prate te konferencije, kako kažu, dnevno umre po dvoje, troje, tja, šta je to, ljudi ionako umiru svakog dana.

Između smo smrti i života, tačno negde na toj liniji, najgoroj. Tek izašli iz duge izolacije, puni života, željni svega, priče, zagrljaja, hrane, pića, seksa, para, poslova, hoće sve sve sve, vlast, hoće i krv, tuđu krv, nesreću. Da urlaju na nekoga, da vuku za kragnu, da kažu: “Gde si ti bio dok sam ja patio mamu ti jebem”, ili “Hoću ja tvoj posao, hoću ja da budem ti bre”.

Sada ću da te raspalim, sada je bezbedno, stojimo jedni preko puta drugih, maske nam se linjaju po licu, skupljaju sve bacile i pljuvačku koja nam se rasipa dok urlamo jedni na druge misleći da smo zdravi, bezbedni, da smo preživeli rat, mi Srbi – koji uvek mislimo da smo pobedili u svakom ratu. I dalje. I u ovom koji se još nije završio.

Mnogi dolaze da uzmu ono za šta misle da im pripada, a preživeli su Bitku kod korone, misle da su za nešto zaslužni, misle da je sad vreme za borbu za njihovo dupe, da je sada vreme da baš tebi naplate tuđe dugove, da je vreme da ti ispaštaš jer zašto da ne. Sada misle da je vreme da u punom zdravlju sednu za kompjuter i udare tamo gde im se kaže, ili po onima koji su i sami bili nekad – prokazani, zlostavljani, jadni, bolesni, nesrećni, zavedeni. Svi ratuju jedni protiv drugih. Sada su svi željni svega. Korona i vanredno stanje su ih na trenutak zaustavili. Neke, doduše nije ništa zaustavilo. Nema više “budite dobri jedni prema drugima, pomozite komšijama, imajte empatije”, nego, “sad ćeš da vidiš ko sam ja, to je moje, skloni se stoko, rascopaću ti glavu, rušiiii, i koliko nas deli od kolji i ubij? Nemam pojma.

Za mene je i dalje rat. Za mene i dalje nije bezbedno i oprezna sam i od virusa i od ljudskih neprijatelja.

Za kraj, samo pogledajte u pravcu Skupštine Srbije i pogledajte u “štrajk glađu” u trenutku kada se u centru Beograda puca, kada je u Leskovcu ubijena cela porodica i kada će mnogi zatvoreni ljudi sada izaći na ulice jer misle da je rat gotov i da je mir došao, i tražiti svoje. Kao što sam rekla, željni svega i izmučeni, koji takođe dolaze po svoje. I po svoje mrtve, koji su tokom ovog rata stradali. Vodila bih ja malo drukčiju politiku, i da sam struka i da sam politika, ali gle, nisam.

Komentari

Vaš komentar