To vam je sada srpski scenario. Naš scenario. Zlostavljaju nas. Nema lakšeg načina da to kažem.

Preživela sam traumu u detinjstvu, išla kroz život kao osoba koja je kriva i manje vredna, i večito željna pažnje, podrške i ljubavi. Kao takva, kasnije kroz posao i život bila sam laka meta za razne vrste zlostavljanja. Name it. Kao tinejdžerka sam najviše samu sebe napadala, pa onda prvi ozbiljni dečko, pa su došle i prve batine, malo kasnije alkohol, autodestrukcija je bila moje najjače oružje, pa onda šef na poslu. Bila je potrebna psihoterapija i dno koje sam dotakla sama sa sobom da sa 40 godina pomilujem sebe. To sam uspela uz pomoć psihoterapije i ljudi koji me vole, nikako sama. I konačno sam shvatila da nisam kriva za sve što mi se dogodilo. To vam je ukratko.

Juče, 31. marta 2020. kada mi je, kao i mnogim građanima i građankama Srbije stigla poruka: “Situacija je dramatična. Približavamo se scenariju iz Italije i Španiije. Molimo vas da ostanete kod kuće. Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19”. Ležala sam u krevetu, u izolaciji već 11. dan. Jedanaesti dan kako ne izlazim, kako nisam videla decu, kako radim od kuće i poštujem sva pravila. Ta poruka je stigla nakon vrlo kratkog obraćanja direktora Infektivne klinike Gorana Stevanovića koji nam je rekao da je ovo najgori dan za Srbiju od početka epidemije koronavirusa i da je to “rezultat nepoštovanja mera i preporuka koje su davali”. To znači da smo mi krivi za sve najgore sto se događa, što se dogodilo i što će se dogoditi.

Kada zlostavljaču nešto ne ide od ruke, kada gubi konce, naročito kada je van kontrole, ako nešto ne ide kako je zamislio, ako se prema njegovom mišljenju niste lepo obukli, ili niste dobro obavili posao koji on nije isprva dobro organizovao, vi ćete biti krivi. Ako je zlostavljač recimo vaš šef, on ima zamenika, zamenik će mu prijaviti da ste vi odgovorni za neki posao, jer će zamenik gledati da pokrije sebe, zamenik će vikati na vas, zamenik će potom položiti račune šefu, reći da ste vi krivi što posao nije objavljen, šefu će mrak pasti na oči i najebali ste. Ako je zlostavljač vaš komšija na primer, omiljeni u kraju, a vi naivni i mali i naravno ranjivi da biste uopšte prepoznali manijaka, verovaćete sve, mislićete da je sve u pravu, jer je omiljeni, pa i vaši mama i tata ga znaju, o njemu misle sve najbolje, zašto mu i vi ne biste verovali i uzeli čokoladu ili sličice za album od njega.

Ako ste godinama bili u ratu, ostali bez nogu i ruku, izašli iz rata i niko se nije bavio vama, ostale su vam samo stravične traume. Vratili ste se porodicama, ženama, puni besa, nelečenih agresija i trauma, napravili ste decu, pa vaša deca decu. Borili se sa demonima, alkoholom, drogom, psihičkim smetnjama. Vaša deca su htela bolje, neki od njih su otišli, za one koji su ostali i gajili nadu da će ipak biti bolje došla je neka druga vlast, pa treća, pa skoro ista vlast. Bojimo se promene. Istraumirani ljudi se boje promene. Ja sam se bojala promene. Žrtva se boji promene. Mnogo je lakše sedeti u mraku i misliti – da ja sam takva ili takav u stvari, nego krenuti u promenu. I to zlostavljač zna jer mahom zavisite od njega – emotivno, jer ste u ulozi žrtve jako dugo, tako ste odrasli i naučili; finansijski, jer niste dovoljno stabilni i osnaženi da prekinete taj patern zlostavljač – žrtva i vinete se sami u slobodu. Ukratko, mogu da vam rade šta hoće.

To vam je sada srpski scenario. Naš scenario. Zlostavljaju nas. Nema lakšeg načina da to kažem. Okrivljuju nas za smrt naših sugrađana ili najmilijih, viču na vas, viču na starije, na mlade, na one koji krše pravila, na one koji ne krše. Zaključani smo, zavisimo od zlostavljača, koji se pretvaraju da su naši spasioci. I to vam je, pa skoro i definicija.

Želim da vam kažem da sada, ovako pod ključem, možemo da se potrudimo da pomognemo sebi tako što nećemo dopustiti da se osećamo krivim, jer zaslužujemo bolje, bolje i od ovih i od onih, nećemo da nas niko psuje, niti da na nas viču. Pomozite komšiji i komšinici, starijima, mlađima oko vas, a ne zlostavljačima. Pomažite samo i isključivo jedni drugima, medicinskim sestrama i braći bačenim u vatru, a na ivici egzistencije odavno, potplaćenim i decenijama ponižavanim lekarima, našim dragim prodavačicama i prodavcima i našim vrednim čistačima i čistačicama. A kad prođe ovo, i kada se kao narod osnažimo, i možda prestanemo da se plašimo bilo kog zlostavljača onda ćemo biti spremni i za promenu. Promena znači da vrednujemo i volimo sebe i poštujemo druge.

Zamislite na trenutak Srbiju kao osobu, namučena je, ima puno ratnih trauma, prevarena i izlostavljana, siromašna i mnogi joj se podsmevaju. Srbija je spremna za terapiju i da neko bude pažljiv prema njoj.Treba joj malo podrške i lepa reč. Na početku vam neće poverovati, ali budite uporni.