Nemojte da vas zavara ova slika srećnih ljudi koji se migolje po livadama Beograda. Baš u toj divnoj slici kriju se horori sakriveni duboko u dušama, u slomljenim ličnostima, u potrošenim baterijama.

Znate ono kad vam ljudi govore: „Moraš dalje, hajde, ne padaj sad, nije vreme za to. Proći će i ovo.“ Pa onda, „Znam kako ti je, svi smo u govnima, bilo ti je tako i ranije, proći će.“
Proći će, proći će, proći će. A šta će tačno da prođe, pitam se poslednjih dana, dok mi curi i poslednji atom dobre volje, nade i vere u bilo šta – ljude, sebe, sadašnjost i budućnost. Gledala sam doktorku iz KBC Zvezdara na TV, koja najljubaznije sprovodi novinarku kroz odeljenje pod punom opremom i priča kako ne idu u toalet i ne jedu, ne piju po osam sati da ne bi bacale opremu koja im je toliko vredna. Onda je novinarka pitala šta će prvo da kupi sebi i čime će se počastiti kad prođe sve ovo, doktorka je rekla: „Kupiću sebi omiljeni parfem“. Mislim da mi je malo puko film posle toga, i neminovni osećaj krivice, evo žena jede, ne pije, a ja ovde kukam, plus kupila sam jebeni parfem tokom korone. To je normalno, ok, i taj osećaj krivice brzo prođe.

Ali, šta ću ja? Preispitujem sve i odustajem od svega u isto vreme. Vidim iznova kako sve funkcioniše, ljudi se koprcaju, vodaju tu decu po parkovima, da li da stave maske, da li ne, da li da im deca trče ili ne. Ide 1. maj, svi se uzdrmali da li će na poljane i u vikendice, nabavku. A ja se pitam koliko je prsnuća u ljudskim dušama i srcima i koliko je onih koji bi samo pobegli svojim kućama‚ nabili se pod jorgan, kao ja.

Sudovi mi stoje prljavi, ne dezinfikujem više skoro ništa, i to me zabole baš, ne znam ni da li sam imala koronu ili ne, ja SMATRAM da sam je imala i odradila 28 dana i izašla napolje SA MASKOM (ne brinite, ne ugrožavam ja nikoga osim sebe) samo da bih videla koliko sam sjebana. Kad napuniš 40 pogledaš iza sebe da vidiš šta si napravio, to je jedan reality check, a sad je došla ova boleština odvratna i najodvratnija, koja je iz ljudi izvukla strahove, porive za preživljavanjem, nezahvalnost, bahatost i ostalo, i naterala me da uradim drugi check.

Šta imam da vidim posle druge provere kad se okrenem. Evo me na istom mestu, slušam lupanje u šerpetine jer izgleda da politička misao i borba nisu otišli dalje, kao što ni bahatost vlasti nikad nije prešla ni u šta drugo, ljudi stoje u redovima ooookkkkkk, ovog puta zbog korone, razni užasni muškarci izgovaraju bljuvotine po televizijama, vređaju koga stignu, i onda na kraju čujem, recimo od Kriznog štaba: „Čuvajte svoje zdravlje“. Evo, sad ću. Moje zdravlje je uništeno odavno. Možda hoćete da kažete: „Čuvajte se smrti“. Pa tako kažite.

Nemojte da vas zavara ova slika srećnih ljudi koji se migolje po livadama Beograda. Baš u toj divnoj slici kriju se horori sakriveni duboko u duši, u slomljenoj ličnosti, u potrošenim baterijama. Ugasiće se neki ljudi, nećete uspeti da ih sačuvate, a među njima su i lekari, i sestre, i oni koji suvama i nekima najpotrebniji i najvoljeniji u životu. Nije ti korona jedini neprijatelj, Srbijo, jer ona će da prođe, ostaće ljudi još sjebaniji nego što su bili, i dobićeš nove još sjebanije ljude.