Piše Luna Lu: Uhvati se za uši pa igraj

*Ne znam šta gospođa Mica stavlja u tu rusku salatu, tvrdi da je klasičan recept, majonez nikad kupovni.A onda namigne i šapne mi - Tajni sastojak je ljubav sa kojom je spremam.Nedostaje mi te ljubavi u tom zalogaju.Kao što mi nedostaju sva moguća okupljanja i slavlja.*Čini mi se da bih čak išla i na proslavu Novu godine, inače dan koji tradicionalno provodim kod kuće ili radeći.Ništa slađe nego raditi "tezgu" za Novu godinu.Šuškaju novci 1. januara - valja se.Za nas koji smo puno izlazili noću i živeli moćne noćne živote - subote i Nova godina su bili dani za amatere partijanere, rado smo ih prepuštali "civilima".A sada bih išla i na doček, čak znam da bih bila i u srebrnoj disko haljini.Ali, ništa od te rabote - ni š od šuški ni d od diska.*I, sve bih sada nešto jer se NE može.Išla bih svuda gde me je mrzelo - čak mi se čini i u gužvu bih uronila sve u 16.Umuljala bih se u masu - nestala među ljudima i plesala i plesala dok me noge drže.Vratila bih se kući bosonoga sa sandalama u ruci i smokingom preko večernje haljine koji mi je pozajmio neki ljubazni džentleman.Tako ja to zamišljam, jasno vizuelizujem.Bilo bi predivno jutro i vazduh bi bio čist.Verovatno bi bio maj.Ulice bi mirisale na lipu i ruže divljakuše.*Jedno je biti introvert kada je sve normalno, a drugo kada si pod ključem.Često se osećam kao zaključana egzotična zverka.A tu su i razni čudni simptomi - jako sam zaboravna, rasejana, rastrzana, muči me nesanica, bizarni snovi i često menjam raspoloženja - takoreći čist šizikarijum na rolerkosteru svetske pandemije.*Tri dana sam neverovatno optimistična i čini mi se da će se cela ova stvar rešiti brzo i mudro, a onda dve nedelje uhvati me mrakača misli u koju upadnem kao u šećernu vunu - pa se sva ulepim spoznajom da sa ovim nivoom razvoja čovečanstva i ljudskog roda - ovo stanje može trajati narednih nekoliko godina.Onda nekoliko dana ne mislim ni o čemu - kažem sebi - Nisi epidemiolog niti mudrac, radi ono što najbolje znaš.I onda čitam knjige.I bavim se slovima.Pišem kastinge i zamišljam scenoslede.Raspoređujem naslove potencijalnim rediteljima.Pa zamišljam od koje knjige bi bio idealan film, a od koje serijal i od koliko sezona.Preferiram one od jedne.Mini serije su mi tamanica.Najgore je kada seriju, čija prva sezona bude blokbaster - veštački nagruvaju na steroidima i razvuku na nepotrebnih pet.*Tom akcijom, podignem sebi serotonin i dopamin - čitanjem i maštanjem pa opet Jovo nanovo - vrati mi se vera u savest ljudskog roda da ćemo se sabrati i dozvati pameti i svi zajedno pobediti pošast.A onda opet mrak mrakova - robija sivila - kada pogledam kakva ekipa donosi odluke - prekrstim se, pomolim i pomislim - Padamo u bezdno, spasa nema, naebasmo.Tamni vijalet je ovo, dragi svi.*Zemaljski dani teku, neverovatno mi je da smo na sredini novembra.Ovo je najčudnija godina u mom čovečanstvu.A nije da je bilo normalnih.Ali, ova je bez premca.Sve vreme mi fale onih nekoliko meseci u karantinu, nemam predstavu suštinski koji je datum - imam osećaj da sam u tuđem košmaru i da tog nekog koji sanja i bunca ne mogu da probudim.*Kada je krenulo kinđurenje grada - pomislim šta li nas čeka 2021.Ali, uopšte ne znam kojom stazom da krenem u promišljanje.Tako da se držim one - ne planiraj ništa, eventualno šta ćeš za ručak, a šta za večeru.*A ima i ovih dana kada me uhvati neki neizdrž - kao kada sam bila mala.Pa ne znam šta ću sama od sebe.Sve mi bude dosadno i omiljene aktivnosti i sve što volim - nešto bih novo, da dođu vanzemaljci, da se desi nešto spektakularno fenomenalno - pa to nešto jedva čekam, a tog nečeg nema,Pa sam nemoguća i nesnosna.Pa se setim da bi mi mama u tim trenucima govorila - Uhvati se za uši pa igraj.E bukvalno sam sada u toj fazi da se uhvatim za uši pa zaigram, sve u svemu od te neke nemoći i nekog neopisivog nemira.*A kako ste vi ovih dana - da li je i vama rolerkoster - da li je vama neki neizdrž?Komentari su omogućeni - čitamo se!I #besafe i čuvajmo se jer nema ko drugi da nas čuva, moramo sami.