A koja je tvoj supermoć? - pita me Jana. Pojavila se u krilu svoje majke sa kojom vodim vajber video razgovor "niočemu, a svačemu", kako je to ovih dana.
Tok te priče prekida neodoljiva loknava šindivila kojoj je tokom noći ispao mlečni zub.
Posetila ju je Zubić vila i ostavila joj plišanog jednoroga pod jastukom.
Umem da budem nevidiljiva – kažem Jani – Puf samo nestanem.
Malo se zamislila, rekla dobro i otišla svojim poslom.
Nisam ostavila neki veliki utisak na nju.
Kada poraste shvatiće koliko je važno ponekad iščiliti u pravom trenutku.
Za početak, na primer, osetiti momenat i ograničiti svoje „radno vreme“ na Fejsbuk društvenoj mreži.
Kao i u svaku mrežu, i ovu čovek može da se zapetlja i upeca.
Facebook u ovoj nedelji vanrednog stanja može postati jedno dosta toksično mesto.
To je lako predvideti jer ljudi kreiraju sadržaj na toj aplikaciji kojom upravlja algoritam.
I, sve više podseća na kraj nekog aftera gde ljudi bauljaju i lupetaju u znojavim trenerkama, prljavih patika i van pameti.
Ili kao u kafani gde je alkohol odneo šalu, dok Đavo nosi Pradu i smeši se.
Prijatelji iz realnog života kreću da se raspravljaju po NewsFeed-u, prekidaju se drugarstva, blokiraju se kumovi zbog nekog banalnog posta.
Fejsbuk nam pruža tu mogućnosti da imamo supermoć – čitanje misli drugih ljudi.
A te misli su u ovoj fazi pandemije – prilično konfuzne, kontradiktorne, muljave, kontroverzne – veoma zamarajuće i frustrirajuće.
Ulivaju dodatnu paniku i stvaraju nervozu.
Romani toka misli nikad nisu bili moje omiljeno štivo, a posebno kada se i sama borim sa košnicom u mozgu dok traje policijski čas.
Pokušavam da umirim um – da zatvorim oči i skoncentrišem se na disanje.
Amaterski – da mislim da ne mislim ni o čemu.
Slušam online Zen učitelja koji diktira kada da udahnem duboko, kada da zaustavim disanje, pa da izdahnem.
Ritam je joginski – 20 sekundi udah, 20 sekundi zaustavljen dah, 20 sekundi izdisaj – #oneminute dah.
I polako ulazim u tu rutinu – svaki minut je kao osvajanje planinskog vrha.
Svaki dan je novi svetski rekord.
Diši – svetli mi kutija na kojoj su ispisana ta četiri slova, ćirilično.
Zatvori oči i diši.
Uroni.
Neće to odmah biti ronjenje kalibra „Veliko plavetnilo“ – na početku ćeš otvarati oči na svakih 10 sekundi.
Odustajaćeš. Udisaćeš kada ne treba u NEskladu sa indikacijom. Pa će ti biti smešno.
Pa, vrištati – i metaforično i stvarno.
Možda i malo plakati.
Ali, onda ćeš ući u štos.
I biće spas.
Ovo je maraton zato je važno osvestiti da će ovo trajati dugo i ostaviće posledice.
Život će se deliti na vreme – B.C & A.C – Before Corona i After Corona.
S toga se trudim da u ovoj fazi ne zatrpavam svoju glavu stotinama informacija nego da radim veliko spremanje, čišćenje misli – feng šui.
I, pevanje na glas dosta pomaže jer „ko peva – zlo ne misli.“
Naravno, ako za to imate uslove i ako nikog ne maltretirate.
Supermoć ovih dana je biti odgovoran.
Odgovoran i odrastao.
Malkice čak i strog.
I disciplinovan.
Pre svega prisutan.
Krenuti od toga da si možda baš ti taj koji ima virus bez simptoma.
I da čuvaš druge od sebe.
To mi je pomoglo da se oslobodim osećaja neprijatnosti kada se udaljavam vidno i očigledno od nekog.
To ne radim zato što mi je iz nekog razloga taj neko odbojan nego zato što ga možda čuvam.
U redu ispred poslovnice telekomunikacione kompanije stojim.
Gledam se u izlogu – maska, pa marama, kačket, kapuljača, naočare, rukavice – izgledam kao da ću da ih opljačkam, a ne da rešim neki problem na obostrano zadovoljstvo.
Nema nas puno ispred i svi smo na udaljenosti od oko 2 metra.
Devojka duge negovane kose do struka, našminkana po tutorijalu – „gotik“.
Nema nijedan element zaštite – čak je i u cipelama na platformama – kao ruska darkerka.
Dostojanstvenog je držanja.
Prva je na redu.
Na dva metra od nje – dečko sa psom.
Obučen u neke divne zelene nijanse i svetli džins – ima masku i štene labradora.
Na manje od 2m od njega izbezumljen Grk koji ima hirušku masku koja mu prekriva samo usne – stavlja je i skida jer puši cigaru za cigarom.
Grk Zorba priča telefonom – ne znam o čemu, ne govorim grčki, ali po tonu zvuči kao da puno paniči, pa teši – ne daje mnogo prostora sagovorniku.
Kada je završio taj razgovor počinje na engleskom da komunicira sa vlasnikom psa.
Pokazuje mu neke fotografije iz svog telefona – pretpostavljam njegovog ljubimca.
Malo mu se približava, dečko koristi psa da se malo udalji.
I tako njih dvoje kreiraju vrhunsku „Pina Bauš“ minimalnu koreografiju tu, nasred ulice.
Iza mene mladić – sa baš nabudženom maskom.
Spreman, kao nindža.
Super obučen, u skladu sa apokalipsom.
I baš njemu prilazi neki ogroman „batica“ koji je tu prolazio i ugledao ga.
Dolazi do njega pozdravljaju se.
Ne znam da li se rukuju, znam samo da „batica“ nema masku.
Čujem – „Aaaa, i ti brate maska, a? Ko neka devojčica.“
Smeje mu se i odlazi.
Taj će verovatno popodne „blejati“ po Adi.
Sunčaće se, dobacivati i podsmevati se svima sa maskama.
A onda će za par dana zbog njega ko zna sve ko završiti u čekaonici.
I premoreni doktori će se boriti za te živote.
A njemu možda baš neka hrabra „devojčica“ – lekarka spasi plućno krilo.
Sve u svemu – lekcija je da budemo odgovorni prema sebi i drugima.
I da budemo odgovorni i pre nego što nešto napišemo na Fejsbuku.
Postaviti jednostavno pitanje – da li ovaj post pomaže ili odmaže opštoj konfuziji – pa pritisnuti „objavi“
Trolovi su trolovi – to smo shvatili i bez epidemije.
Ali, nemoj postati trol, a da ne primetiš.
Supermoć je da osetiš pre nego što nešto uradiš kakav ćeš efekat proizvesti.
Baš kao što je dr Gabor Mate rekao kako bi voleo da svi ljudi imaju moć, da pre nego što nekome urade nešto loše – da na svojoj koži osete koliko će to da boli.
I, budimo nežni prema sebi i ljubazni prema drugima.
Sačuvajmo se.
#BeSafe
Pratite nas i na društvenim mrežama: