Piše Luna Lu: Plakat

Kolumne 16. maj. 202108:4232 komentara
Podeli:
Luna Lu
Foto: Marko Krunić/Promo

Puštam "Zvižduk u 8" - poslednji pozdrav Đorđu Marjanoviću. "K'o nekad u osam i sad prođem ulicom tvojom. I stanem sad pod prozor tvoj i zviždim tad - naš stari znak."

*

Pita me mlada komšinica V. – ko je bio Đorđe Marjanović.

Pokušavam da objasnim kolika je bio zvezdetina, opisujem klub obožavalaca – „Đokiste“, skidanje sakoa, vrištanje ženskog roda, Elvisa pre Elvisa.

Vidim da me gleda belo – rekoh „Znaš kolika je zvezda Miloš Biković u Rusiji?“

Kaže – „Znam, kako ne.“

Rekoh – „E, pa to puta SSSR“.

Opet me gleda belo.

Odustajem.

Zaključujem – „Kao Miloš, samo pevač.“

Kaže ona – „Ok.“

I nastavljamo da sadimo začinsko bilje u hladu smokve kojoj izgleda baš prijaju ove lude vremenske (ne)prilike.

Smokva se razgoropadila u našem tajnom vrtu iza zgrade.

Tu skrivamo drveće od raspomamljenih krvoločnih ekipa Gradskog zelenila i lica Vesić Gorana (52) koji uvek ima spremnu testeru u džepu.

*

I tako neko vreme radimo u tišini, sa telefona ide plejlista Đorđa M.

Osećam da me V. posmatra.

„Reci…“ – kažem.

„Ma, samo kapiram da si danas baš nekako mekana – rastužilo te što je ovaj čovek umro?“

Zamislilo me to pitanje.

Na ovom ringišpilu koji živimo moram priznati dugo nisam uopšte mislila na gospodina Marjanovića.

Realno da me je neko zaustavio na ulici i u anketi pitao da li je među živima – odgovorila bih iskreno da ne znam.

Mogla sam ovu devojku da slažem i kažem – kako je to razlog, pa da nastavimo da radimo sa zemljom i semenom, ali sam ipak odlučila da joj kažem zašto sam u bluz raspoloženju ili što bi ona rekla „mekana“.

*

Danas, u subotu, petnaestog dana maja je rođendan Radija B92.

A taj dan je uvek razlog da osetim metalni ukus neuspeha pod nepcima i neku tegobu u grudima, a zašto ne biti i do koske iskren i konstatovati da ima tu i onog što Bora Stanković definiše kao – „žal za mladost.“

*

V. pojma nema šta je bio Radio B92, a kamoli šta je bio na svom početku kada se čuo u tri i po ulice oko Doma omladine.

V. nema pojma ni o tome šta je bila SFRJ, nezamislivo joj je kako su se ljudi organizovali bez mobilnih telefona, a potpuno je ostavlja u zabezeku činjenica kako su se nekada pisala ljubavna pisma i razglednice.

Ona je mlada i ona ima svojih problema.

Ali je i radoznala.

Odlučujem da pauziramo rad u vrtu i da se popnemo kod mene na neko osveženje i da joj ispričam jednu priču koju ne može da nađe na Guglu.

*

V. ima 22 godine, a ja sam imala 20 kada sam sticajem čudnih okolnosti dospela na peti sprat Doma Omladine odakle se emitovao tada -omladinski radio program.

*

Bili smo porodica gde je radio bio naš važan član.

Dugo je to bio Studio B, a onda je otac – Vladislav, otkrio devedesetdvojku na radio aparatu u našoj knjigoveznici u Carice Milice ulici i počeo je intenzivno da ga obožava.

Za ručkom ili kada bi se vratio uveče sa posla prepričavao bi nam fore i fazone, nove muzičke pravce i šta je čuo u vestima.

*

Vladislav je intenzivno prezirao Slobodana Miloševića i sve što će nam on doneti – tata je znao još od 1988. da nam sledi pakao njegovim dolaskom na vlast.

Otkrivši na skali, na frekvenciji 92,5 tada novu radio stanicu kao da je našao svoju komunu – to je bila njegova oaza.

Kod kuće, u dnevnoj sobi je i dalje gospodario Studio B.

Mama je bila verna Slobi Konjoviću i ekipi.

*

A ja sam bila na sto strana – FDU studije, intenzivan rad u pozorištu, izlasci i sve što nosi žar života na pragu dvadesetih.

Iz ove persepktive nemam pojma kako sam sve to uspevala – čak sumnjam da sam imala i neke supermoći da budem istovremeno na svim mestima u ovom gradu.

*

Jednog dana mama mi je rekla da obavezno svratim do Radnje (knjigoveznice) – „Tata ti je rekao da ima nešto za tebe.“

„Jel mi nabavio Vladu Veličkovića?“

Žudela sam da imam njegovu grafiku, a Vladislav je bio kolekcionar grafika.

Radio je svim grafičarima u gradu paspartue i svi su oni dolazili u Carice Milice – jer to je bila knjigoveznica koja je umesto pulta imala šank i umetnici su bili stalni deo ekipe svakog dana.

„Otkud ja znam šta vi šurujete“ – rekla je mama i nastavila sa svojim omiljenim aktivnostima.

*

Dotrčala sam do Radnje i uletela.

Tražila sam onaj izraz na očevom licu kao kada mi je iz ćoška izvadio uramljenu grafiku Mome Kapora sa sve posvetom.

„Da nikada ne budeš Sanja“.

Grafika je nastala po priči o jednoj devojci koja se od ljubomore smanjivala do te mere da je na kraju mogla da stane na dlan.

To je bila jedna od najpoučnijih priča za moj život, a ta grafika sa sve potpisom je u jednoj od selidbi nestala i nikada je nisam prežalila.

Uz izgubljeni dijamantstki prsten – to je od materijalnih stvari jedina koju istinski čini se nikada prežaliti i neću.

*

No, tog dana tog izraza darivanja u najavi na licu moga oca nije bilo.

Vladislav je bio presrećan – naslonio se na šank-pult i rekao – „Jel si primetila šta stoji u izlogu?“

Pomalo razočarana jer od Vlade ni V. – smorena, jezikom mlade komšinice – vratih se par koraka i stadoh pred izlog u tada veoma prometnoj ulici koja je od Zelenog venca vodila ka tada srcu grada.

*

U izlogu knjigoveznice stajao je ogroman plakat.

Na beloj pozadini bila je pesnica sa podignutim srednjim prstom.

Na plakatu je pisalo „Ti ga primaš na frekvenciji 92,5“

Počela sam da se glasno smejem.

„Genijalno, reci!“ – rekao je Vladislav.

Nije bilo druge nego da se složim – zaista je to bio jedan od najgenijalnijih plakata koje sam ikada videla.

*

Svog oca sam možda nekoliko puta razočarala, mada više uplašila, ali mislim da sam ga za njegovih samo 46 godina života više puta učinila ponosnim.

Moj početak rada na frekvenciji 92,5 megaherca – bio je svakako trenutak koji ga je učinio veoma srećnim i ponosnim.

On je 1994., četiri godine kako sam tu radila otišao da se ne vrati, a ja sam kada se sve sabere i oduzme bila 18 godina vezana za taj pojam

„b devet dva“

*.

V. me gleda, ne trepće i konstatuje – „Pa jebote to je ceo moj život plus 4 godine.WOW!

I šta se desilo?“

Sležem ramenima, nemoćna da i njoj i sebi dam odgovor na pitanje šta se tu zaista desilo.

Desilo se pitaj Boga šta.

Desile su se pare i tranzicija.

Desila se pohlepa, ego-manijaštvo i gomila pogrešnih odluka.

Desila se svetska ekonomska kriza i domaća politika.

Desilo se odrastanje i desio se život.

*

Vladinu grafiku sam u međuvremenu dobila, ali je taj plakat koji je uradio Fleka nestao iz izloga.

Imam lošu fotku plakata u telefonu i uvek ga na ovaj 15.maj stavim na FB kao sećanje.

Uz malo reči koje se svedu na naslov – „O jednoj mladosti.“

Ali, ovo je cela priča koja nema mnogo veze sa nekom radio stanicom koja mi je promenila tok život nego sa tim da je jedna kći učinila svog oca ponosnim.

„Eto, zato sam mekana danas.“ – kažem V.

A ona me zagrli i svečarski saopšti – „Idemo da završimo sa grčkim bosiljkom i da slušamo Đoku i obećavam da te neću smarati više – dosta je bilo za danas.“

I tako i bi.

Zasadile smo sve.

A najvažnije što smo posadile tog dana bilo je zrno prijateljstva.

Na jedan tužan dan desila se eto jedna baš lepa stvar.

I dogovorile smo se koji će nam biti zvižduk za pod prozor – samo naš i ne samo za „u osam“.

*

I #BeSafe, život se polako vraća u život.

Ali, valja biti obazriv – što bi rekla Britni Spirs – „Valja izbegavati nevolje i biti kao Karate Kid“.

Sve je luđe, čuvajmo jedni drugima leđa, o da.

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar