Luna Lu
Foto: Marko Krunić/Promo

Oktavijan, mala bela pufna i ja - još tri dana spavamo u Zgradi Tigrastog mačora i odlazimo. Prvu kuraž da prohoda ovaj mali krzneni upijač tuge napravio je u Tajnom vrtu. Sada mene i Oćka čeka nova adresa. Čardak ni na nebu ni na zemlji, u takoreći novom gradu - preko mosta, sasvim blizu Dunava. Ovo je priča u nekoliko nastavaka i ma koliko vam delovalo kao bezizlazna - najavljujem - hepi end.

Prvi dan godišnjeg odmora.

Prvi dan maštanja i vizuelizacije novog formata.

Smišljam posle „Luna parka“ nešto jako zabavno.

Novi serijal. Inšala.

Šta da vam kažem kada je papagaj iz Amazona neverovatnih boja – zaštitni znak.

A dok osmišljavam – naišla sam na seriju taman dovoljno ne obavezujuću, a inspirativnu.

I tako, zavalih se kao kineska carica u jastuke perjane.

Sve pomalo miriše na sreću i kokos kao na moru.

Zen prekida telefon.

Na ekranu piše – Gazdarica.

Nikada se nismo srele, ali sarađujemo preko telefona godinama.

Uplatim kiriju i pitam – „Jel su novci sleteli?“

Da skratim priču – saopštava mi da je stan prodat.

*

Kupci će doći da uzmu neke mere.

Pa ako sam kod kuće…

Ona živi u drugom gradu.

Kaže: „Razumeti me, sad je trenutak, odlična je ponuda.“

Osećam kako mi kortizol boji mozak u vrišteće crvenu – uši su mi posledično boje zgažene višnje.

Sa svakim njenim „Razumite me…“ – celo svoje bivstvovanje počinjem da sagledavam iz perspektive posmatrača, kao da u pozorištu sedim na galeriji. Subjektivni osećaj je najsličniji onome kao kada čekaš rezultat tumor markera i bauljaš izvan sebe tih nekoliko dana.

Posle stotog „Razumete me..“ – čujem sebe kako kažem – „Razumem Vas, ali razumite i Vi mene – počinje napad panike. Prekinuću vezu. Čujemo se.“

*

Gledam u jednu tačku. Percepcija se menja.

Ono što je bio dom u 16h, sada više nije u 16.17h.

Zauvek mali pas Oktavijan i ja smo uskoro na ulici.

Više nisam na godišnjem odmoru – zvanično sam u vanrednom stanju.

I to nimalo prvom ove godine.

Nisam sigurna da li se Zemlja brže okreće ili se naglo parkirala.

*

Odlučujem da se saberem.

Dugo duboko dišem i zalaufam se na internet.

Ukucavam: „Stan za iznajmljivanje – Beograd“.

Trudim se da budem hrabra i da imam veru da će sve izaći na dobro.

Gledam u ikonu Sv.Nikole – da li mi namiguje? A Buda? Jel se nasmešio?

Za prvih 48 sati intenzivnog traženja stana prestala sam da budem neko u potrazi za stanom – postala sam istraživački novinar.

Šta sve ljudi nude i po kojoj ceni – kakvi su to skandalozni prostori, koliko je podstanarska tuga golema, koliko su studenti u nevolji – a koliko studentkinje u opasnosti jer veoma često stoji – „samo devojke.“

Taman naiđeš na nešto pristojno, a ono nema kućnih ljubimaca, ali što je još strašnije – „bez dece“.

*

Do koje mere ovo tržište nije uređeno ostavilo me je u potpunom šoku.

Pride – kvalitet stanova koji su pre dve i po godine bili 300 – sada su u startu 500.

Dakle, Jorgovanka i Mali nešto rade sa kursom evra – devalvirao je.

Oni koji izdaju – sanjaju Ruse i IT stručnjake kojima firma plaća stan ne pitaju šta košta…

Cene nabildovane na max svih maksimuma – 4 gola zida i led rasveta i izvolite.

Shvatam da živimo u kastinskom društvu gde svi grabe.

Gasim ekran. Sa Oćom izlazim na ulicu.

Komšinica iz bakalnice maše i viče – „Pravimo spisak za šećer – hoćeš da te stavim – neće biti ograničena količina. A biće i mleka!“

Smešim joj se, odmahujem – kažem da se odričem u korist komšike Lidi.

U sebi se pitam – „Ko je ovde lud? Šta je bre ovo – kirije od 5 glava, a šećer i mleko na spisak…“

Molim te Kosmose, spasavaj mi razUm.

(Nastaviće se…)

Tagovi

Komentari

Svi komentari (7)