Oktavijan, mala bela pufna i ja - još tri dana spavamo u Zgradi Tigrastog mačora i odlazimo. Prvu kuraž da prohoda ovaj mali krzneni upijač tuge napravio je u Tajnom vrtu. Sada mene i Oćka čeka nova adresa. Čardak ni na nebu ni na zemlji, u takoreći novom gradu - preko mosta, sasvim blizu Dunava. Ovo je priča u nekoliko nastavaka i ma koliko vam delovalo kao bezizlazna - najavljujem - hepi end.
Prvi dan godišnjeg odmora.
Prvi dan maštanja i vizuelizacije novog formata.
Smišljam posle „Luna parka“ nešto jako zabavno.
Novi serijal. Inšala.
Šta da vam kažem kada je papagaj iz Amazona neverovatnih boja – zaštitni znak.
A dok osmišljavam – naišla sam na seriju taman dovoljno ne obavezujuću, a inspirativnu.
I tako, zavalih se kao kineska carica u jastuke perjane.
Sve pomalo miriše na sreću i kokos kao na moru.
Zen prekida telefon.
Na ekranu piše – Gazdarica.
Nikada se nismo srele, ali sarađujemo preko telefona godinama.
Uplatim kiriju i pitam – „Jel su novci sleteli?“
Da skratim priču – saopštava mi da je stan prodat.
*
Kupci će doći da uzmu neke mere.
Pa ako sam kod kuće…
Ona živi u drugom gradu.
Kaže: „Razumeti me, sad je trenutak, odlična je ponuda.“
Osećam kako mi kortizol boji mozak u vrišteće crvenu – uši su mi posledično boje zgažene višnje.
Sa svakim njenim „Razumite me…“ – celo svoje bivstvovanje počinjem da sagledavam iz perspektive posmatrača, kao da u pozorištu sedim na galeriji. Subjektivni osećaj je najsličniji onome kao kada čekaš rezultat tumor markera i bauljaš izvan sebe tih nekoliko dana.
Posle stotog „Razumete me..“ – čujem sebe kako kažem – „Razumem Vas, ali razumite i Vi mene – počinje napad panike. Prekinuću vezu. Čujemo se.“
*
Gledam u jednu tačku. Percepcija se menja.
Ono što je bio dom u 16h, sada više nije u 16.17h.
Zauvek mali pas Oktavijan i ja smo uskoro na ulici.
Više nisam na godišnjem odmoru – zvanično sam u vanrednom stanju.
I to nimalo prvom ove godine.
Nisam sigurna da li se Zemlja brže okreće ili se naglo parkirala.
*
Odlučujem da se saberem.
Dugo duboko dišem i zalaufam se na internet.
Ukucavam: „Stan za iznajmljivanje – Beograd“.
Trudim se da budem hrabra i da imam veru da će sve izaći na dobro.
Gledam u ikonu Sv.Nikole – da li mi namiguje? A Buda? Jel se nasmešio?
Za prvih 48 sati intenzivnog traženja stana prestala sam da budem neko u potrazi za stanom – postala sam istraživački novinar.
Šta sve ljudi nude i po kojoj ceni – kakvi su to skandalozni prostori, koliko je podstanarska tuga golema, koliko su studenti u nevolji – a koliko studentkinje u opasnosti jer veoma često stoji – „samo devojke.“
Taman naiđeš na nešto pristojno, a ono nema kućnih ljubimaca, ali što je još strašnije – „bez dece“.
*
Do koje mere ovo tržište nije uređeno ostavilo me je u potpunom šoku.
Pride – kvalitet stanova koji su pre dve i po godine bili 300 – sada su u startu 500.
Dakle, Jorgovanka i Mali nešto rade sa kursom evra – devalvirao je.
Oni koji izdaju – sanjaju Ruse i IT stručnjake kojima firma plaća stan ne pitaju šta košta…
Cene nabildovane na max svih maksimuma – 4 gola zida i led rasveta i izvolite.
Shvatam da živimo u kastinskom društvu gde svi grabe.
Gasim ekran. Sa Oćom izlazim na ulicu.
Komšinica iz bakalnice maše i viče – „Pravimo spisak za šećer – hoćeš da te stavim – neće biti ograničena količina. A biće i mleka!“
Smešim joj se, odmahujem – kažem da se odričem u korist komšike Lidi.
U sebi se pitam – „Ko je ovde lud? Šta je bre ovo – kirije od 5 glava, a šećer i mleko na spisak…“
Molim te Kosmose, spasavaj mi razUm.
(Nastaviće se…)
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare