Piše Luna Lu: O savesti i Tajsonu 

Subota, popodne.  Posle kiše.

*

Odnekud dopire miris zaprške.

Štipa oči.

Ne znam da li još neko na ovoj vodenoj lopti koristi zapršku – meni je taj miris tako starogradski i „kaporovski“.

Detinjstvo u komšiluku gornjeg Dorćola.

Već sam miris čini da me hvata neka gorušica.

Ali, sa sigurnošću znam da sam u Beogradu.

*

Ovih dana sam bila svuda – kada vas nešto boli konstantno – um posećuje neke metafizčke predele tragajući za predahom.

Moja saga koja je obeležila, za sada, ovo leto 2k20. bio je problem epskih razmera sa vilicom.

Počelo je naivno kao zubobolja – završilo se operativnim zahvatom od koga se trenutno oporavljam.

Prvi dan posle dugog niza nedelja da je bol u minusu – osim što se osećam kao da me je Tajson tukao punih šest rundi.

I to baš Majk Tajson – ne ova nova generacija boksera – oni su efikasni.

Tajson u punoj snazi, pre nego što je krenuo da ujeda i otkida uši.

Držala sam se hrabro i na nogama sve podnela.

Sada bih samo spavala, biću treba reinkarnacija.

*

Kada me nešto boli – dešava mi se vrlo čudna introspekcija.

Posebno kada boli danima.

Ne mogu da odolim, a da se ne zapitam zašto mi se ovo dešava – kakva li je sad ovo kazna.

Za šta, majku mu?

Pa krene preispitivanje.

Uranjam i analiziram, poput detektiva tragam retroaktivno da pronađem šta je moglo da prouzrokuje ovakvo mučenje.

*

Moja baka Mica je bila hipohondar i velika kraljica drame.

U tim epizodama je stalno govorila – Šta sam Bogu zgrešila?

To mi je bilo jako čudno kada sam bila mala.

Nekako sam oduvek smatrala da je Bog ljubav i da on najbolje zna od kakvog smo grešnog materijala napravljeni. Mislim, ako iko zna da smo kvarljiva roba to je sigurno On – tvorac kosmosa i ljudi.

I nekako sam oduvek imala osećaj da raj i pakao ne postoje i da smo već u Čistilištu.

I da je ovo već sve dovoljna kazna.

Zašto bi nas pride dodatno zlostavljao već je previše teško.

*

Sada kada je bol nestao i stomatološka nauka objasnila šta je dovelo do toga da mi se desi ova muka – malo mi je čak i smešno u kojoj sam dimenziji bila i koliko sam bauljala po terenu ezoterije.

Ali, dobro je čekirati listu potencijalnih grešaka i preispitati se – samopregled sopstvene savesti, redovno, poput samopregleda dojki.

*

I imati savest je, poput zaprške, u ovom novom dobu nekako – starinski.

Old school.

Svesna sam toga, o da.

Čak se po TV sa nacionalnim frekvencijama u rijaliti kazamatima koristi i potpuno sumanut termin – „Imaćeš grižu savest!“. Kraj citata.

Mislim da većina tih ljudi osim što veruje da postoji institucija „prestonički splav“, misli da postoji i neko čudovište pod imenom GrižaSavest koja proganja odgovorne prema sebi i drugima.

Suludo, ali istinito.

Kao što govore i „tačka Er Es“ – za kraticu „.rs“.

Ne znam odakle sad to „er“.

Kao što ne znam kako su ovi ljudi, kojima je ovo „zlatno doba“ – uspeli da amputiraju savest iz svog bića.

*

Savest je višak za sve koji ne odgovaraju za svoja dela.

A ne odgovaraju jer su uništili sudstvo i zabole ih uvo.

Svanulo im.

A kada ne postoji sud, nema kazne, nema straha od posledica, savest je kao nepotrebni modni detalj – suvišan – dakle, divlji Istok.

*

Da li je to što nemaju savest njihov zajednički imenitelj kada ulaze u vladajuću organizaciju – da li je to neophodno da bi se ušlo u ovu sektu – da li je to ključno pitanje koje se postavlja kada se napreduje u ovom kartelu?

Imaš savest –  vraćaj člansku kartu.

*

Kako ti ljudi mirno spavaju?

Kako mogu uopšte zaspati?

Nisam pametna.

*

Jedino što mi pada na pamet jeste da su napravili neki svoj paralelni sistem vrednosti – neku svoju dimenziju – možda su oni već astralno projektovani, pa su prevazišli moralna načela i civilizacijske vrednosti nas u ovoj realnosti.

Potpuno je jasno po načinu na koji se obraćaju nama „smrtnicima“ da oni zaista misle da su posebni i da za njih ovozemaljski zakoni ne važe.

To šta je kod nas savest, čast i čestitost kod njih je potpuno prevaziđeno.

*

Na dan operativnog zahvata u ordinaciji čekam i gledam na TV-u kako muška osoba otima mikrofon kolegi snimatelju.

Na to sam zaista posebno alergična.

Kada neko pipne, a kamoli čupa naše sredstvo za rad.

Pride još urla i gura jednu ženu.

Sedela sam tako u strahu šta me čeka, a onda odjednom shvatim da sam se toliko iznervirala da sam prestala da se bojim.

Hrabrost je zarazna.

Jedva sam čekala da sednem na stolicu i da zahvat krene.

Pomilih ako ova žena može da se vija sa ovim ljudima mogu i ja da čas posla završim sa ovim bez drame.

Boleće, ali ću preživeti.

I tako i bi.

Napravila sam deal sa samom sobom da junački prevaziđem ovaj izazov.

Udri Tajsone. I udarao je. U šest rundi.

*

Često mi je kamera u rukama.

Prvi put sam je uzela pre 20 godina. I tada je postala moja omiljena igračka, posle tastature.

Svašta sam doživljavala.

Bilo je incidenata. O la la – onoliko.

Svakako najkritičniji bio je napad saradnika Da Vinča pojave. Kao i udarac u objektiv tada Bilje City. Zanimljivo da mi je objektiv dva puta bio izložen neprijatnosti od strane osoba sa TV-a, verujem da to ne bi više ponovili.

Bilo je to sveže posle 5.oktobra kada je lustracija bila u zraku – otuda beše ta nervoza.

Ovde ne računam onog vođu Đogani klana koji nas je napao mislivši da ga snimamo dok jede supu.

On nije udario objektiv, samo je tražio da se izbriše traka.

Nisam ni znala da je u kadru dok smo isprobavali moj novi alat za rad.

Tako da je to više bio nesporazum.

Dosta smešna anegdota jer uvek je smešno kada vam neko objašnjava koliko je slavan i važan, a vi niste sigurni kako se ono beše zove i odakle vam je poznat.

*

Bilo kako bilo oba ova incidenta sa udarcem u objektiv – pustila sam u program.

To je izuzetno loše za onog koji vrši atak i čak kada je tema prozaična poput snimanja hronike na temu noćni život grada.

I verujem da im je bilo jako neprijatno.

Ali, ne verujem da je onaj batica ČetristoHiljadaPlata uopšte tokom tog dana shvatio šta je uradio. Mislim da je čak dobio i silne pohvale. Možda mu se neko i zahvalio za preuzimanje stvari u svoje ruke. Možda je dobio i niz poruka sa emotikonom dlanova koji aplaudiraju. Zaspao je verovatno kao zaklan. Zadovoljan.

Možda se gosti ovog vikenda negde na nekom placu gde je zabava u njegovu čast.

Jer oni su savesti, bez.

*

Sve u svemu, kada je ova ekipa došla na vlast, odmah sam se zapitala – kako li će oni otići. Oni nisu ekipa koju možeš da smeniš.

To nisu ljudi kojima savest nalaže da daju ostavke ili da se povuku.

Gledam kako se Tramp bori da ne ode takoreći on se batrga.

Patetičan je, ali i opasan i sve će pokušati jer zna šta ga čeka kada predsednički imunitet ispari.

Pa mi kao bude lakše jer je ovo izgleda globalna pojava.

Kao da Zemljani treba da nauče neku tešku lekciju o tome kako je živeti pod upravom ljudi koji nemaju savest, a pandemija je i ekonomski sunovrat je tu.

Kada nemaš savest nemaš ni empatiju tako da se ne može očekivati od njih ništa normalno nego sve luđe i grđe.

*

Nadam se da će na nekim budućim izborima biti jako važno da se polaže neki prijemni ispit iz etike, (lično bih volela i estetike) i da se napravi jasan psiho test gde će se utvrditi da je savest u budućim državnim službenicima prisutna u normalnim – ljudskim – količinama, a ne patologija.

Jer da, oni su samo unajmljeni državni službenici koje mi plaćamo, a ne vlasnici naših života.

Amerikanci imaju šanu da svoje živote vrate sebi već novembra, a mi?

Šta mislite?

Komentari su omogućeni, jedva ih čekam.

I, #BeSafe.