Piše Luna Lu: O kuraži dok veje sneg

Jelka je konačno okićena u zgradi Tigrastog mačora. Pobedila je opcija plavo & srebrna, za koju nisam glasala. Mogla sam se kladiti da će biti tako jer nikada ne pobede oni za koje glasam. Večita manjina na ivici statističke greške. C'est La Vie.

*

Prvi sneg me je naveo na razmišljanje o hrabrosti uz čaj od jasmina i Frenk Sinatru sa zvučnika.

Vrtim „Tajne sveske“ i nailazim na mastilom ispisane teze.

Važe i danas.

Nedelja je i pogled sa prozora predstavlja zimsku idilu.

Kako će izgledati pokušaj kretanja kroz grad sutra, u radni dan – e, to će već biti daleko od idile, a bliže traumi.

*

Pitam se, pitam – kada sam bila hrabra, a kada samo luda da ne razmišljam o posledicama nego sam pohitala nevolji u susret?

Bosonoga i brza, poluzatvorenih očiju skočila u bezdno, pa šta bude.

*

Više ni ne znam šta je ludo, a šta normalno i polako se učim da tu reč gotovo nikad ne koristim.

Bora Stanković je govorio da su „ludi“ i ljudi izvan opšte ideje o „normalnosti“ – božji ljudi, da su mu oni najbliži.

*

Šta je danas hrabrost?

Biti samohrana majka.

To je prvo što mi pada na pamet. Na keca.

Potom, pokloniti nekom svoje poverenje.

Reći da sistem ne valja.

Priznati da si i ti kao svi ljudi na ovom svetu kvarljiva roba.

Još jedno lice s greškom.

*

Najhrabrija sam u životu bila kada sam pustila mog oca da ode na onaj svet, to odmah da vam priznam.

To se dogodilo mnogo kasnije od dana kada je zaista otišao u drugu dimenziju, da sa Elvisom ispija božanske nektare.

Tog dana sam skupila najviše hrabrosti na svetu i priznala sebi – od danas si sama.

Njega više nema.

Tada sam imala 24.

Astrolozi kažu da Ribe često mlade ostanu bez obožavanog roditelja. On je otišao mlad, a ja sam bila nespremna.

*

Bila sam kuražna i kada sam odlučila da govorim sve kako jeste javno – otvoreno o nevoljama u društvu.

Kada sam se tukla sa policijom na demonstracijama i kada sam branila slabije od sebe pa zaradila ožiljak preko pola glave – to čak nije bilo hrabro – to je bio čist instikt iz pleksusa.

*

Gledam moju divnu Z., kako se bori sama kroz život sa malim detetom.

Koliko je to teško.

Ali, ona uspeva i da se nasmeje i da se našali na svoj račun i da se lepo obuče i da sanja hrabre snove za nju u njenog sina.

I da trpi budalasta ponašanja oca deteta nedoraslog zadatku u kome se našao.

Ona je majka hrabrost, ne ona Brehtova.

Koliko tu ima odricanja, koliko vere, kolike mentalne snage, koliko želje da svetu u amanet ostaviš što boljeg čoveka.

*

Nismo svi krojeni po istom kroju niti svi možemo i treba da radimo sve.

Ne vozim automobil i nikad nisam zažalila zbog te odluke.

Donela sam odluku da neću voziti, prebrze su mi misli, imam napete živce i nalete dekocentracije.

To nije dobro za saobraćaj.

Mislim da je jedno od osnovnih načela hrabrosti da priznaš sebi za šta jesi, a za šta nisi u ovom životu.

To čak i nije samo hrabrost – mislim da je to mentalna higijena.

*

Ali, lako je meni da pričam sad u ovim godinama, kad je nezrelost prošla.

*

Obožavam Odri Hepbern, ali ništa sa njom nemam zajedničko i zbog toga više ne očajavam. Znam da bi mi život bio mnogo jednostavniji da sam Odri tip.

Nju svi vole, dive se njenoj gracioznosti i jednostavnom stilu.

Ponekad pomislim kako bi sve bilo drugačije da je u „Doručku kod Tifanija“ – Holi Golajtli bila Merilin Monro.

To je moglo da se desi, ali je M. puno kasnila i pila, bila komplikovana i teška i nepredvidiva i sklona višku kilograma.

I zato su odabrali O.

*

Ovog decembra želim nam dovoljno hrabrosti da se suočimo sa najvećim gubitkom i da ga pretvorimo u dobitak, u ono nešto dragoceno čemu nas je život naučio i zbog koga smo bolji nego što smo bili.

I da priznamo svoje jačine i svoje slabosti, za šta jesmo, a za šta ne.

Nisu svi za sve.

*

I #BeSafe – želim nam hrabro srce jer ono može sve.

Ako je buntovno pride onda smo na dobrom putu.