Podeli
Luna Lu
Foto: Marko Krunić/Promo

Poslednja subota leta 2k20. - miriše jesen, kroz vazduh pucka kao kokice u loncu.

*

Da sam imala kristalnu kuglu na istanbulskom aerodromu petog dana januara dok sam čekala da se vratim u Beograd i vidim ga prvi put u novoj godini koju bih strategiju osmislila?

Uštedela bih neke novce?

Ušla u Aja Sofiju jer neće više biti to što je bila?

Grlila mamu više jer je neću videti par meseci – jedini je tačan odgovor.

Karantini i samoizolacije će kasnije učiniti svoje.

Čini mi se da je nisam videla vekovima od sletanja na aerodrom “Nikola Tesla”.

*

Znam da ne vredi na taj način razmišljati, u rikverc, ali mi je to omiljena mozgalica – hobi najbolje opisan grafitom: Da možeš sve iz početka gde bi pogrešio?

*

Kada smo kod “kontra kazaljke na satu” – ima jedan dobar trik – takoreći hakovanje starosti – jedna Nela koja se bavi plesom i spiritualnim temama, davnih mi je dana rekla – svako jutro vrti se suprotno kazaljkama i nećeš biti seda.

Kasnije kada sam počela da radim “Tibetance”, tehniku iz domena “fontana večite mladosti” – sastavljenu iz niza položaja koja pomaže vitalnosti organizma – prva vežba je upravo ta – vrti se u inat časovniku.

Čini se da ima nečeg u tome.

Seda još uvek nisam.

Da li je do genetike ili pirueta – nemam pojma.

Nikad nisam videla derviša bez kape.

*

Ovog vikenda spremam orman.

Feng šui misli i garderobe.

Zamenjujem letnju za jesenju garderobu i obuću.

Stavljam novo godišnje doba u prvi plan.

Sve one letnje haljine sa i bez leđa, kao iz pesme Haustora u kojima se miriše na smolu – biće spakovane, a nisu ni obučene jer ovo mi je bilo leto za koje još uvek nemam dobar naslov.

Znam samo – žanr – horor sa elementima komedije i prstohvatom trilera.

*

Na pitanje – Da mogu sve iz početka gde bih pogrešila? – znam odgovor kada je orman na tapetu.

U naponu perioda mog života “u kešu” – kada sam zarađivala priličnu količinu novca – bacala sam pare na sandale i cipele, obuću uopšte, uglavnom neudobnu.

Glancam ih evo i pakujem, stare su i po 15 godina i iznova se smejem sopstvenoj gluposti.

*

Onomad – gledam epizodu “Seks i grad” – Keri kupi “Manolice” – polomim se da dođem do istih – fazon – “ne pitam šta košta”.

To je bila neviđena budalaština – sve te kutije cipela danas su podsetnik i spomenik mojoj naivnosti.

A da ne pričam da me je ista ta ženska družina zamalo uvela u težak alkoholizam jer su učinile #daydrinking prihvatljivim i poželjnim stilom.

Daj jedan “kosmopoliten” u visokoj čaši, pa nek ide život – negde je sigurno pet popodne.

*

Koliko je to moćna lifestyle reklamna mašinerija razumeću tek mnogo godina kasnije, kada sam se izvukla iz centrifuge marketinškog matriksa.

Kao da sam bila u sekti gde su mi ispirali mozak najvrsniji magovi reklamnih agencija.

*

Da sam bila makar malo mudrija u svojoj gluposti – bacala bih pare na firmirane tašne jer su one investicija.

Najpametnije bi bilo da sam ulagala u zlato – ali nije imao ko da me tome nauči.

*

Ulagati u cipele je kao i u automobile – čim izvezeš kola ili odšetaš iz prodavnice u novim štiklama – vrednost oba artikla vrtoglavo pada, u sekundi izgube na svojoj punoj ceni.

Tašnama pak raste, a to mi niko nije rekao.

I onda je pukao Vol strit.

I pukli su reklamni budžeti.

I ja sam prestala da zarađujem fine novce – mogla sam samo da u skupim štiklama došetam do kredita i u život na rate.

*

Ubrzo sam shvatila da moj život na visokoj nozi nije bio pravilo već epizoda, trenutak u večnosti – lekcija od kosmosa da vidi kakva sam u kinti – “dabogda imao pa nemao” spoznaja.

To iskustvo mi je otvorilo neki drugi životni put – shvatila sam da mene materijalne stvari u životu suštinski ne lože.

Nikada ništa nisam radila zbog novca, a da me ne pali, ali većinu stvari radim i bez novca jer su mi duševna hrana.

*

Baš u tom nekom periodu kada sam se skidala sa kinte, šampanjaca i trošenja “a la pijani milioner” – kada je Vol strit kriza stigla u Srbiju sa zakašnjenjem, ali priličnim intenzitetom – neke 2010. – sretnem Srđana Valjarevića.

Na Obilićevom vencu.

Mnogo sam se obradovala, nisam ga videla dugo dugo.

Pitam ga nešto tipa – Kako si?

On kaže – Dobro.

Jel si se obogatio? – izlupetam se .

Možda me uopšte nije pogledao prekorno, ali sam se postidela kao kada opsuješ pred detetom ili kažeš starijem ti.

Rekao je: Ne, naučio sam da živim skromno.

*

I to mi je postala mantra.

Naučiti da živim skromno i imati uvek malo više novca nego što ti je potrebno.

I biti dobro sam sa sobom, znati na čemu si.

*

Sve u svemu – ovo vam sve pričam jer je već teško nekim ljudima oko nas, a možda se to na njima ne vidi.

Nekome će ekonomska kriza sigurno doneti dobro, ali mnoge će unesrećiti i zato je važno mentalno se pripremiti.

Za početak sesti sam sa sobom i zapisati šta je nama zaista važno, a šta nam stavljaju u glavu da nam je važno.

Šta je suštinska potreba našeg bića, a šta je nametnuto?

Uvek ima neka Keri za čijim životnim stilom se žudi.

Ali, zajebi Keri da ne budeš naivna budaletina kao ja, onomad.

Skeri Bredšo.

*

I kupujmo lokalno, pomozimo našim malim manufakturama i porodičnim biznisima – to je sve investicija za futur.

To su novci koji će se vrteti i držati nam glave iznad vode.

Luj Viton će preživeti, za njega nema potrebe da se brinemo.

*

I #BeSafe – komentari su omogućeni – čitamo se.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar