Podeli:
Luna Lu
Foto: Marko Krunić/Promo

Nedelja, oko 03h. Nesanica pulsira u slepoočnicama. Noć neverovatno prijatna - friška.

*

Prvi impuls mi je bio da bih najrađe napisala pesmu o Beograđanci.

Rasprodatoj.

Na bubanj.

Skandalozno.

Od (Beo)Građanke – ostade Đanka.

Ali, nisam raspoložena za patetiku, a ni poetiku.

Besna sam.

Eventualno bih mogla da bacim par rima sa dosta psovki.

Masnih psovki.

Toliko o toj ideji o pesmi.

*

Kada sam dobila informaciju pre nekoliko meseci da će se to izvesno desiti sa adresom u Masarikovoj ulici – jako sam se iznenadila sopstvenom hladnokrvnošću.

Živa sam se iskidala kada su onomad oteli radio i TV Studio B – valjda sam se tu emotivno ispraznila.

Mnogo sam volela taj radio, bukvalno od malena, toliko puta mi je promenio život i otvorio uho, a da ne pričam o gradskoj televiziji uz koju sam i na kojoj sam odrastala.

Mogu reći da su me taj radio i ta televizija formirali – kako moj muzički ukus tako i neke životne principe.

Glasovi Slobe Konjevića i Duška Radovića me poput parfema – istog časa prebace u vremeplov u one vrednosti od kojih sam satkana.

Ta zgrada je tom sramotnom “privatizacijom” javnog dobra – izgubila dušu, a nisam u fazonu da oplakujem zidove i liftove.

*

Radila sam na Studiju B posle 5.oktobra, a otišla nekoliko meseci pred ubistvo Đinđića.

Bila je to sumanuta TV avantura pod šifrom – Histerik.

Dobila sam poziv da radim emisiju o noćnom životu Beograda – budžeta nije bilo, rekli su kada bude bilo nekih novaca biće – bilo je retko, ali to tada nije bilo važno.

To je bila faza žickanja i uzajamnog pomaganja, traume od bombardovanja i 5.oktobra bile su sveže, bilo je normalno deliti sve što imaš.

Nije bilo sramota reći da se nema.

Bejah glamurozni socijalni slučaj, bukvalno.

Jednom sam prilikom čak dobila kilogram limuna za autogram.

Ali, imali smo ključeve grada,

I nije bilo nikakvog straha, a najmanje od gladi.

Najvažnije mi je bilo da imam svoju kameru.

To sam smatrala sasvim dovoljnim bogatstvom.

*

Obožavala sam da gledam kako pada noć nad Beograd sa 22. sprata, čini mi se.

Mešam brojeve, ali je tu bila kancelarija Jugoslava Pantelića.

Puštao bi me da budem kod njega u ofisu posle radnog vremena i gledam neke serije još neotkupljene na VHS-u, a tu je bio za tadašnje uslove jedan baš veliki TV ekran.

I neke nenormalno udobne kožne sofe.

A pogled na Beograd neprocenjiv.

Tu sam gledala prve epizode “Seks i grada”.

Bila je to TV revolucija.

HBO produkcija.

Bila sam bez teksta.

Na žalost, Studio B tada nije imao novca da otkupi serijal – to će učiniti B92 nekoliko sezona kasnije.

*

Jednog popodneva – imali smo sastanak.

Bio je blokiran grad jer je Legija izašao na demonstracije sa svojom jedinicom.

Koštunica je to smatrao normalnom pojavom. I rekao nešto tipa – i lekari štrajkuju u belim mantilima zašto ovi ne bi sa naoružanjem.

Predložila sam da idem da snimim taj sumanuti istorijski momenat – jako zloslutan i da anketiram okupljene građane koji su beretkama delili čaj – osetila sam da je to neki jako važan događaj posle koga ništa neće biti isto.

Odlučili smo da to ipak nije za Histerik – sećam se da sam ostala sama u kancelariji i pustila “Porcelan” – Mobija.

Plakala sam kao kiša, imala sam neki baš strašan predosećaj.

*

Nekoliko meseci kasnije, odlučila sam da pauziram sa televizijama. Trebalo je ipak prihvatiti neki posao koji se plaća.

Marta sledeće godine – ubijen je Zoran.

*

Uvek kada čujem “Porcelan” zauvek mi je pred očima to popodne na vrhu Beograđanke i taj neki osećaj u pleksusu da smo ga najebali, po ko zna koji put.

Spoznaja da je ovo čistilište.

Večita borba.

I da sam uvek na strani onog koji ima najmanje šanse.

UnderDog i tačka.

*

Kada bih dolazila u goste sledećih nekoliko godina na Studio B – osećala sam se kao kod kuće.

A onda su ga kidnapovali. Oteli i prodali u belo roblje.

Uništili su instituciju koja je ušla u anale popularne kulture ovog regiona i izvrgli je ruglu.

Poništili svaku vrednost slobodne i kritičke misli – javnog dobra, a sada su odlučili da se razračunaju i sa zidovima i liftovima.

*

Živo me zanima šta će se desiti sa svim tim hiljadama kvadrata.

U tu zgradu treba strašno puno da se ulaže, ona se raspadala i pre skoro 20 godina, a mogu da zamislim sada.

Ali, kapiram da imaju matematiku neku svoju u malom prstu Malog i družine.

Samo se pitam ko će sve živeti i raditi u svim ovim milionima kvadrata po ovom gradu – sve u svemu zaista nemam pojma odakle će doći svi ti ljudi sa kešom i pokupovati sve te poslovne prostore i stanove – možda stižu sa Marsa?

Moguće da svi planiraju da prave kolonije na Marsu, a jedino mi pravimo koloniju za Marsovce.

Nisam pametna, dragi svi – možda vi imate neku ideju?

*

#BeSafe. Komentari su omogućeni – čitamo se.

Komentari

Vaš komentar