0
Luksuzni sajam vina i hedonizma u režiji predsednika države, neustrašiva premijerka svoja na svome na severu Kosova, grandiozan doček gospodara sa Bosfora u Beogradu opet sa predsednikom u glavnoj ulozi… nižu se velike medijske teme proteklih sedam dana.
Ne mogu prosto da se odlučim koja je od veće važnosti za prosečnog građanina Srbije. A negde u pozadini prolazi svakodnevni život i od prošle srede u njemu promiče jedna vest.
PROČITAJTE JOŠ:
U Pećincima grupa roditelja protestuje danima jer je u lokalnom obdaništu odjednom postalo tesno za njihovu decu.
Naime, mališani koji su proletos redovno išli u tu predškolsku ustanovu, preko noći su postali višak. U pitanju su baš ona deca čiji su roditelji simpatizeri jedne opozicione stranke i učesnici protesta poljoprivrednika.
I to baš u zemlji čiji moralni autoriteti zapomažu zbog bele kuge i plaču zbog ugroženosti tradicionalnih porodičnih vrednosti.
Ali, Bože moj, gde su ti Pećinci? Tu negde kod Beograda, ali ne dovoljno blizu da bi se za protest upornih roditelja iz tog mesta čulo.
Daleko je to od očiju onih čiji je jedini zadatak da slave pobede ekonomskog tigra na Balkanu. Daleko od ušiju onih koji čuju samo trijumfalne fanfare i hvalospeve pravovernog vođe.
Daleko od razuma onih koji ne mogu da shvate da, bez obzira na njihove pognute glave i servilnost upakovanu u onu narodnu „svakom gospodaru sluga“, ipak može da se desi da neko obdanište ili škola odjednom postane tesno i za njihovu decu.
A pre samo dve godine po celoj Srbiji je odzvanjao slogan „Za našu decu“ kojim se osvajala pobeda za još jedan put u svetlu budućnost i kudili oni koji ne veruju u grandiozne planove vlasti.
Koja su deca naša, a koja su tuđa?
Čijoj deci se otvaraju sva vrata od obdaništa, preko škola i fakulteta do javnih preduzeća i ambasada? A čija deca treba da strahuju i za već dobijeno mesto u predškolskom, u zemlji u kojoj je svake godine sve manje predškolaca?
Kada jedno dete za Srbiju postane tuđe?
Kad mama i tata neoprezno primete da nema mleka iako se toče skupa vina, da propadaju državna preduzeća iako ih vode partijski menadžeri godine, da su naši počasni građani lica s međunarodnih poternica i crnih lista…
Deca mnogo brže i lakše razumeju svet oko sebe nego što to njihovi roditelji očekuju. Bojim se da će želja jedne majke iz Pećinaca da se bori za mesto svog deteta, ali da njega ne opterećuje tom borbom, ostati neispunjena u ovom drugom delu.
Mališani su već na svoj iskren i jednostavan način shvatili da im je obdanište preko noći postalo tesno i tuđe. Zato će, nažalost, vrlo brzo početi da gledaju ka daljinama i zemljama gde bi mogli da ih prihvate kao svoje i gde će za desetak, petnaest godina s ponosom za njih govoriti: „Naša zlatna deca“.
BONUS VIDEO: Najveci gubitnik
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Twitter, Instagram
