0
“Nije Novak Đoković najveći zbog zlatnih tanjira i pehara u vitrini”, napisao je pre dve godine kolega Antonije Kovačević i nabrojao čak šesnaest razloga koje našeg najboljeg sportistu svih vremena izdižu iznad svih u istoriji tenisa.
Bilo je to, podsetimo se, posle njegove šeste pobede na Vimbldonu, kojom se u tom trenutku izjednačio sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom na koti “20”. Tada je samo nebo bilo granica, jer su pred Novakom još bile Olimpijske igre u Tokiju i US open u Njujorku, kad je posle uzastopnih pobeda u Melburnu, Parizu i Londonu, izgledalo da će uz rekord osvojiti ne samo sva četiri gren slem turnira u istoj godini, nego i olimpijsko zlato.
U tom trenutku niko nije mogao ni da zamisli neočekivani zastoj u polufinalu u Tokiju protiv Aleksandra Zvereva (dobio prvi set, vodio 3:1 u drugom i na kraju izgubio, pa potom ostao i bez bronze u meču sa Pablom Karenjom Bustom), nije se moglo naslutiti da će u Njujorku 2021. Danil Medvedev odigrati možda najbolji turnir u karijeri, još manje da će početkom naredne godine uslediti ružna epizoda sa Novakovim proterivanjem iz Australije… Što je najbolje iskoristio Nadal, pa uz još jednu pobedu na pariskoj šljaci odmakao za dve gren slem titule.
Novak se vratio u trku za istoriju pobedama na svim sledećim gren slem turnirima, na kojima su mu dozvolili da učestvuje, u Vimbldonu prošle godine, potom ga u Ameriku nisu pustili, da bi specijalno trenerku sa brojem 22 obukao početkom ove godine posle finalnog meča u “svom” Melburnu. Pratio sam na licu mesta taj njegov pohod, u kome je, ruku na srce, bilo mnogo više emocionalnih, karakternih i proceduralnih pobeda nego na samom terenu. O tome sam tokom januara i početkom februara opširno pisao u svojim svakodnevnim komentarima na našem portalu.
Zato mi je ovih dana, dok je trajao Novakov pohod na kotu “23”, bilo pomalo i nelagodno, jer sam nekako i previše zabavljen aktuelnim “majskim prevratom” i možda poslednjom prilikom da se nešto promeni u zemlji Srbiji. Iskreno govoreći, imao sam utisak da Novak Đoković ima i više vremena i više prilika da ostvari sve svoje ciljeve nego što ih imaju građani zemlje čija zastavica stoji uz njegovo ime. Kojima, što bi rekli šahisti, zastavica polako pada…
Nisam baš vešt u nadahnutom patrotskom komentarisanju uspeha naših sportista (osim Novaka, ovih dana se u tom smislu nameće i košarkaš Nikola Jokić), pa sam se prisetio da skoro pune dve godine čuvam tekst Antonija Kovačevića, koji sam pomenuo u uvodnom pasusu. Znam da će se mnogi iz nekih svojih razloga narogušiti na citiranje njegovih rečenica, ali moje poštovanje će uvek zasluživati kolega koji je 1999. vratio diplomu Fakulteta političkih nauka (novinarski smer, of course) zbog neslaganja sa politikom Slobodana Miloševića prema medijima i kroz medije, da bi desetak godina kasnije bio smenjen sa mesta glavnog i odgovornog urednika tiražnog dnevnog lista na zahtev tadašnjeg predsednika svega ovoga (u jednom tekstu iz tih dana nazvanog “glavni urednik Srbije”):
“Veličina o kojoj ovde govorim ne meri se onim što mediji k`o papagaji zbrajaju ovih dana – količinom zlatnih i srebrnih ovala i pehara u staklenoj vitrini. Takve relikvije i priznanja, svedoci smo kroz istoriju, u stanju su da sakupe i najobičnije ljudske hulje i mediokriteti…
PROČITAJTE JOŠ
Novak Đoković je najveći pored ostalog i zbog toga jer ga privatno blagostanje i milioni na računu ne čine nezainteresovanim za sudbinu drugih, kako one silne dece koju godinama nesebično pomaže kroz svoju Fondaciju, tako i kolega koji imaju puno manje novca ili se bore da prežive…
Nole je jedan i neponovljiv i zato što misli svojom glavom i ne ustručava se da te misli podeli sa svetom, što stoji uspravno kano klisurina čak i u vreme najbrutalnije pandemije straha i centrifugiranja mozga, kojoj prisustvujemo proteklih godinu i kusur dana. Za razliku od resto estradne, sportske i javne papazjanije, koja rađe bira mejnstrim taktiku teleta koje klima glavom pred šerenim vratima (od establišmenta) nametnutih diktata i mišljenja, on se ne libi da sumnja i postavlja pitanja, po cenu da ga mesecima razapinju medijski krstaši novog, jednoumnog svetskog poretka…
U ovo vreme pobeda, valja podsetiti da je Nole bez premca i zato što je u stanju da posle najtežeg poraza pogleda protivnika u oči i čvrsto mu stisne desnicu. Najveći je i zbog toga što u najdramatičnijem i najvažnijem meču ne zaboravi da potapše dlanom reket i oda priznanje kolegi sa druge strane mreže, kad ovaj napravi nešto vanserijski.
Novak jednostavno ima ono što drugi nemaju – tu retku osobinu da može u istom trenutku da bude i teniser i čovek. Zato on piše istoriju, doki ostali broje titule.”
Znam da se mnogi neće složiti sa nekim prethodno citiranim stavovima, iznetim pre dve godine. Vašoj pažnji, s druge strane, preporučujem i sledeća zapažanja kolege Kovačevića, koja su i danas posebno aktuelna:
“Novak je najveći i zato što našu decu, kojima se kriminalci, kurve, vaskoliki foliranti i prevaranti već decenijama kroz medije serviraju kao uzori koje treba slediti i idoli kojima se treba klanjati, uči da je pošten i naporan rad i dalje put kojim se možda ne stiže brže, ali se sigurno stiže do uspeha…
Najveći je i zato što ga, prvi put posle Tita, vole svi narodi sa prostora bivše Jugoslavije, koji se, uzgred budi rečeno, danas međusobno mrze više nego što su se mrzeli ratnih devedesetih. On je, malo u u šali, malo u zbilji, jedina osoba koju bi balkanska plemena, na nekim imaginarnim izborima, izglasala za novog maršala…
Đoković je najveći i zato što jednom malom, ponosnom i podeljenom narodu koji je, posle sto godina lutanja i loših vladara, skoro pa zaboravio svoje vrline a svoje mane doveo do savršenstva, daje nadu da bi jednog dana možda mogao da živi u nekoj srećnijoj zemlji, iz koje ne bi glavom bez obzira bežali mladi, pametni, radno sposobni i oni koji drugačije misle.”
A to sve nas ovde, bez obzira na nove brojke uz ime Novaka Đokovića, opet vraća tu gde smo. Ili gde bismo, povećavajući neke sopstvene brojke, morali da budemo. Već u petak…
BONUS VIDEO Novak Đoković vs Kasper Rud – najbolji potezi finala Rolan Garosa 2023.
