Ivan Mrđen Foto: agencija Intelier

U Užicu je pre tri dana počeo, a sutra će se završiti 15. Međunarodni dečji festival foklora “Licidersko srce”, jedna od retkih manifestacija u zemlji Srbiji kojoj dužnu pažnju podjednako poklanjanju svi mediji, bez obzira na koju stranu ovdašnjih političkih busija naginju.

Tome su nesumnjivo doprineli upornost organizatora iz užičkog Udruženja građana “Era”, sve više zainteresovanih da pomognu održavanje i širenje ovog festivala, postepeno uključivanje okolnih opština sa obe strane Drine, što je sve iskazano kroz respektabilne činjenice, i kad je reč o broju učesnika i kad se pogleda u koliko zemalja sveta su oni poneli lepe utiske iz Srbije.

Ovih dana u Užicu, na Zlatiboru i u Višegradu okupilo se 1.200 mališana iz Slovačke, Turske, Poljske, Mongolije, Meksika, Kine, Bugarske, Kanade, Gruzije, Grčke, Egipta, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, a njihovi domaćini su najmlađi članovi kulturno-umetničkih društava iz Beograda, Sevojna, Kosjerića, Užica i Čajetine.

Festival se ove godine održava pod sloganom “Zagrli tradiciju – oseti srce”. To me podsetilo na reči legendarne Desanke Dese Đorđević (1927-2011), po mnogima jedne od najznačajnijih i najuticajnijih ličnosti među srpskim koreografima narodnih igara, pedagozima i etnolozima, koja je i sama bila vrhunska plesna umetnica: “Čuvajte narodnu igru, koliko god možete, u onom obliku kako ju je naš narod stvarao. On je bio veći umetnik od nas. Mi smo samo čuvari tog narodnog blaga, prenosioci i pokazatelji svetu koji ga ne poznaje!”

“Mnogi kažu da više ne mogu da se drže stare narodne igre i da igraju isto kao pre sto godina. Slažem se, i ne kažem da po svaku cenu moramo isto da igramo. Ali postoje trenuci i prilike kad je potrebno i da prikažete kako je nekad bilo i šta je postojalo”, ove reči gospođe Đorđević zabeležile su moje prijateljice Maja Krasin i Vesna Bajić Stojiljković u sjajnoj monografiji o njenom životu i radu.

“Nemojte kvariti igru, pesmu i svirku i ne povodite se za stranim uticajima, kojih ima jako mnogo u muzici, igri i nošnji”, upozoravala je Desa Đorđević.
I to je jedna od najznačajnijih vrednosti festivala “Licidersko srce”, jer se sopstvena tradicija čuva i kroz upoznavanje običaja i nasleđa drugih naroda širom planete, a posebno najbližih suseda.
Kad je sve tek počinjalo i ova značajna smotra se održavala ponajviše zahvaljujući tradicionalnoj ercovskoj tvrdoglavosti i upornosti, jednom prilikom im je za priredbu na Kalemegdanu ozvučenje i tehniku pozajmilo beogradsko Kulturno-umetničko društvo “Branko Cvetković”. U kome je neizbrisiv trag u pogledu čuvanja tradicionalnih koreografija ostavila upravo Desa Đorđević.

Sećam se da je gospodin Mitrašin Jovanović, koji je tokom minulih petnaest godina u održavanje i održanje “Liciderskog srca” uložio i srce i dušu, tom prilikom pozvao najmlađe “cvetkovićevce” da učestvuju na nekom od narednih festivala. KUD “Branko Cvetković”, na žalost, više nema dečji ansambl, jer su njihova deca pre pet godina brutalno izbačena na ulicu voljom sindikalnih lidera, koji izgleda još imaju moć jedino u nezakonitom rentiranju prostorija nekadašnjeg državnog sindikata…

Zato se umesto negovanja tradicije i kulturnog nematerijalnog nasleđa u sali na uglu Sarajevske i Miloša Pocerca sad vežba brazilska džiu-džica!

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Ostavi prvi komentar