0
A sad nešto sasvim lično. Pre dvadesetak dana (16. marta) objavio sam komentar pod naslovom „Svoga tela gospodar“, dirljivu ličnu i porodičnu priču o tome kako smo 14. marta sada već davne 1962. godine isti domaći film („Svoga tela gospodar“) gledali naša majka Ana Zonai koja je sutradan izašla iz zatvora u Zabeli i moja braća i ja u Doksimovoj ulici na Čukarici, na novom televizoru, kupljenom pošto je naš otac Anton dobio pare na lotou...
Sve to je opisano u mom romanu „Koverat Ane Zonai“ („Prometej“, Novi Sad, 2021.) i uglavnom je prolazilo bez ozbiljnijih primedaba i „ispravki“. Zbog toga sam bio baš iznenađen kad mi se desetak dana po objavljivanju pomenutog komentara javio Užićanin Srđan Novakov, zadnja pošta Auckland, New Zealand, kategorički tvrdeći da je „u to vreme tata mogao da izvuče dobitak jedino ako je kupio srećku (loz) Jugoslovenske lutrije, ono, kupiš srećku ili samo polovinu iz bloka, jer se loto se pojavio mnogo, mnogo kasnije“.
Odgovorih mu da se loto u Jugoslaviji igrao od 1961. godine i da je moj otac bio pasionirani igrač maltene od prvog kola. Dodadoh da se on bavio i izradom „skraćenih sistema“, od kojih mu je je nekoliko objavljeno u listu „Eho“, te da je planirao da napravi knjigu sa tim sistemima, ali je posle ovog velikog dobitka, početkom 1962. godine, odustao, uz komentar: „Sad sam dobio i ko zna kad“…
Srđan mi se zahvalio na objašnjenju, ali uz jedno obavezno „ali“, napisavši da su „skraćeni sistemi objavljivani u novinama, štampano je i par knjižica, ali za sportsku prognozu“. Da se ne bi oslanjali samo na naša sećanja, poslao mi je link za zvaničan sajt Lutrije Srbije, gde piše da je loto uveden tek početkom sedamdesetih godina prošlog veka.
PROČITAJTE JOŠ
Nisam baš pažljivo pogledao priloženi tekst, ne zato što sam želeo da po svaku cenu budem u pravu, nego što se i sam često suočavam sa činjenicom da ljudi više veruju nečemu što je na internetu nego sopstvenom iskustvu. U tekstu se, koliko sam ja video, loto uopšte ne pominje, a ja se pouzdano sećam i tog dobitka i šta je sve kupljeno od njega… Tata je pravio sisteme za Loto po istom kalupu kao za Sportsku prognozu, dva od tri fiksna broja plus tri od sedam, mislim da je ukupno bilo 105 kombinacija, koje smo braća i ja raspisivali po listićima…
Sa Novog Zelenda je potom stigla sledeća poruka: “Internet sam pozvao naknadno u pomoć da bih proverio da li me pamćenje vara. I da, promaklo vam je u čitanju, ipak piše i o tome gde smo se nas dvojica mimoišli u pamćenju: ‘Od početka sedamdesetih godina prošlog veka prestala je da postoji Lutrija Jugoslavije i svaka od šest Titovih republika i dve pokrajine imala je svoju. Ipak, sve su zajedno ulazile u nove poduhvate, za sve Jugoslovene organizovali su loto, sportsku prognozu i lutriju.’ Pretposlednji pasus…”
Polemika se završila mojim odgovorom da bi ta rečenica ispravno morala da glasi: “Nastavili da zajednički organizuju Sportsku prognozu i Loto“. Uz dopunu da se u Jugoslaviji sportska prognoza sa 13 parova igrala još krajem pedesetih, u početku samo sa italijanskim parovima, a da je pokušaj da se organizuje ovdašnja „toto liga“, sa parovima beogradskih i zagrebačkih nižerazrednih klubova, kad su u finalu igrali Čukarički i Tresnjevka, propao zbog čuvene „afere Čulina“, nazvane po tipu koji je nameštao te utakmice.
To finale, na starom igralištu Čukaričkog, na mestu gde je danas pijaca na Banovom brdu, zapamtio sam za čitav život, jer sam se ozbiljno povredio prilikom pokušaja da preskočim visoku drvenu ogradu, ali zaista nisam siguran koje godine se sve to događalo. Na internetu, na žalost, o tome, kao ni o pomenutom Tomislavu Čulini, nema ni slovca…
Iako je priča o svemu tome, a posebno očevom velikom dobitku na lotou i svemu što je kupljeno tim parama (televizor, radio sa gramofonom i frižider) neizbrisivo prisutna u mom pamćenju, gotovo da sam počeo da se pitam da li sam u pravu i da se možda ipak nije sve dogodilo nekoliko godina kasnije…
To je, da budem iskren, najvažniji razlog zbog koga vas danas smaram ovom pričom. Nije problem što mnogi ljudi sa značajnim doprinosom u nekoj oblasti, posebno u novinarstvu, praktično ne postoje, jer su svoje karijere pravili i završili u predinternetsko doba (što je u modernom smislu prava praistorija), nevolja je što su u tom okeanu svakojakih informacija o svemu i svačemu čak i naša lična sećanja na te ljude i neke događaje sve manja ostvrca, tek peščani sprudovi osuđeni na nestajanje i zaborav…
Moja dilema je, da sve bude pomalo i apsurdno, ipak razrešena uz pomoć – interneta. Kolega Srđan Dživdžanović je na nekoliko sajtova tipa „kupujem – prodajem“ našao da su u ponudi originalni listići lotoa i sportske prognoze sa početka šezdesetih godina prošlog veka.
Korak dalje bilo je obraćanje sve popularnijoj aplikaciji za pisanje tekstova uz pomoć veštačke inteligencije (ChatGPT), sa koje je stigao odgovor da se u Jugoslaviji loto igra od 1957. godine.
Znao sam! Sad se spremam da pitam i za onog Čulinu, preteču legendarnog Velibora Džarovskog „Džare“…
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
