Piše Ivan Mrđen: Verujete li svojim očima?

Iako već godinama ne gledam jutarnje programe i tzv. informativne emisije po svim ovdašnjim televizijama, mogu da se opkladim da su i juče oni koji tako moraju izveštavali o „funkcionisanju sistema u otežanim uslovima“, „svim ekipama na terenu“, „pojačanim dežurstvima u javnim preduzećima“ i naročito o aktivnostima gradskih funkcionera koji su se, sve sa kamerama, našli na „najugroženim tačkama“... Na drugoj strani, i u to sam ubeđen, išle su slike i komentari koji pokazuju sasvim drukčije stanje stvari, poput mog opisa jedne od najvažnijih gradskih saobraćajnica...Živimo već dugo u tzv. paralelnim stvarnostima, pa što bi desetak santimetara aprilskog snega remetilo taj već uobičajeni raspon gledanja na aktuelna zbivanja. Neki kažu da ugao gledanja zavisi od mesta sa koga se stvari posmatraju, da li sopstvenim očima i ušima ili iz podnožja nečijih leđa, obično onih koje „spontano“ prate sve sa uključenim kamerama...Moj prijatelj Srđan Stojković, administrator veoma popularne Fejsbuk grupe „Dnevna doza SNS botova“, objavio je juče potresan monolog jednog beogradskog dostavljača hrane, kome je u nedelju devetogodišnje dete ukralo iz kola paket za mušteriju i odmah počelo da jede, nemajući vremena ni da pobegne... Uz komentar: „Kad se isključi televizija (on naveo Pink, RTS i Prvu, ja bih još dodao televiziju za aktuelnu sreću i nesrećni Studio Be) nestaju raskoš, blagostanje, uređena država, razne bajke i dešava se ovo!"“Došlo mi je, ljudi, da zaplačem. Evo kakvo je vreme, u Beogradu kiša, radim brzu dostavu hrane, nisam zaključao auto, vraćam se i zatičem dete, starosti oko devet godina, koje uzima hranu, mislilo je da ću da ga pojurim, pa odmah otvorilo paket i počelo da jede. ‘Čiko, gladan sam’, rekao mi je…”, tako počinje ovaj dvominutni prilog, završen psovkama na račun države, “ekonomskog tigra”, svih “kriminalaca zbog kojih nam deca kradu hranu”…Nije želeo da snima mališana kojo je ostao kraj njega da na miru pojede pljeskavicu i kome je obećao da će mu narednih dana obezbeđivati makar po jedan obrok. Što, znamo svi veoma dobro, nije nikakvo rešenje, ali makar nam kao pojedincima daje pravo da se osećamo, ne bolje, nego manje frustrirano i nemoćno...Slične komentare izazvala je i objava koja je ovih dana veoma prenošena po društvenim mrežama, u kojoj su upoređene cene devet životnih namirnica u Beogradu i Sloveniji. Pa se jasno vidi da su ovde skuplji goveđe meso, dugotrajno mleko, jogurt, jaja, banane i naročito maslac (koji se već zaključava po supermarketima, da ga mušterije ne bi krale tako što skinu foliju i zapakuju u kesicu od kuće), odnosno da za tih devet artikala u Srbiji treba 2.924,56 dinara a u Sloveniji (preračunato po zvaničnom kursu) 2.728, 62 dinara.Raskorak između „zlatnog doba“ i stvarnog života postaje još drastičniji kad se uporede prosečne plate ovde i u deželi:Srbija 82.769, Slovenija 164.187 dinara. U prevodu na jezik supermarketa – u Srbiji je i ono što je skuplje, duplo skuplje! Oni koji više veruju televiziji nego svojim očima, verovatno će reći a šta će nam maslac i goveđe meso, kad imamo margarin i jeftine ćevape u „Lidlu“, samo se treba malo potući zbog njih...

Što bi rek’o moj prijatelj Ljubomir Ilić iz Male Krsne: „Ne živim više u mraku. Pokvario mi se televizor!“Njegov je i sjajan aforizam: „Ugledaćemo zlatno doba. Kad skinemo rđu!“ I dok ovih dana, pod utiskom da je u Srbiji svima milo što je otiš’o Milo, raspreda kako do pobede na nekim bližim ili daljim izborima, ponovo je aktuelno nešto što je u vreme onog nesretnog postkoronarnog sedmojulskog ustanka napisala koleginica Vesna Mališić: „Aleksandar Vučić nema u Srbiji ozbiljnijeg protivnika, osim – realnog života!“BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša "Borba" dala?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmrentajenamanaaborbadala-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3139168"]