Na današnji dan pre godinu dana, posle dužeg vremena, probudio se reporter u ovom starom džangrizalu, pa sam umesto jalovog komentarisanja čitavo popodne i do duboko u noć obilazio glasačka mesta i obaveštavao ukućane i prijatelje o redovima ispred ulaza, strpljivom čekanju u hladnoj noći i nekoj odlučnosti na licima uglavnom mlađih sugrađana...
Bili su to, ako niste zaboravili, oni izbori kad se činilo da imamo ojačanu i ohrabrenu opoziciju, koja – ako već nije mogla da iznedri zajedničkog predsedničkog kandidata – ima dovoljno kolona i likova za mnogo bolji rezultat u republičkom parlamentu, pa čak i za pobedu u Beogradu. Vozio sam kolima po Zvezdari, Paliluli, Starom gradu, Novom Beogradu, Voždovcu… na nekim mestima sam prepoznavao prijatelje i istomišljenike, sa nekima razmenjivao poruke ohrabrenja…
„Bože, koja si ti budala“, reći će mnogi kad pročitaju prethodna dva pasusa. Pa će reći da su, iako su i sami izašli na izbore, još tada znali da „od svega toga nema ništa“, jer je pola lista isfabrikovano u debeovskoj radionici „opozicije koja ne pristaje na mešanje stranaca“, a druga polovina je samo prividno držana na okupu… Možda od iste „senjske ruke“ (ruke iz sene)…
Njih, kako sada govore, nije iznenadilo što je većina „opozicionara“ neumesno i neumereno proslavila jer im je na čuvenom „karo papiru“ omogućeno da preskoče cenzus, što su već narednih dana narodnjaci pokupili svoje „krpice i lutkice“, što se pokazalo da kontrolore na svim glasačkim mestima takvi kakvi su nisu mogli da obezbede čak ni u Beogradu, što je najozbiljniji predsednički protivkandidat Zdravko Ponoš ostavljen na milost i nemilost režimske propagande i podguznih medija…
Jedino što nisu očekivali, a u tome postoji prilična saglasnost razočaranih opoziciji naklonjenih glasača, bio je „istorijski susret na Miloševićevom kanabetu“, odlazak lidera najuspešnije opozicione grupacije na razgovor sa predsednikom svega ovoga, navodno „zbog očuvanja postignutih rezultata, posebno u Beogradu“… Pravi rezultat tog divanjenja je suzbijanje čak i primisli da bi građani mogli da brane svoju izbornu volju, onako kako su to učinili u zimu 1996/97 ili posle izbora 24. septembra 2000. godine.
Ako su u vreme indiga, štapa i kanapa, dakle bez kompjutera, mobilnih telefona i svih modernih sredstava komunikacije, građani već iste večeri posle izbora znali rezultat koji treba braniti i koji su kasnije, višednevnim protestima i odbranili, zaista je čudno kako su u aprilu 2022. godine tako brzo odustali, da baš ne kažem bacili koplje u trnje… Time je vladajućoj kamarili dat manevarski prostor da dođe do za njih optimalnih rezultata, koje će vremenom i ozvaničiti, a nada u promene odložena za varljiva obećanja o novim izborima, kojih, što je sve očiglednije, neće uskoro biti…
Kome uostalom treba glasanje za nekakav novi parlament kad je i ovaj postojeći praktično stavljen na led, zar zaista neko misli da će biti dozvoljeni prevremeni izbori u Beogradu, sad kad na sve strane građani otvoreno iskazuju nezadovoljstvo poduhvatima i postupcima gradskih vlasti… Ništa od svega toga dok se ne završi najnovije prepariranje javnosti, zamena tema i teza, pregrupisavanje patrijota svih fela, jer kako je jednom prilikom rekao književnik Gojko Božović – „ako se dobro organizuju, izbori su nepotrebni“!
Još dok je do besmisla ponavljano glasanje u Velikom Trnovcu napisao sam „prvoparilski izbori“. Godinu dana kasnije, vidimo da to više nije nikakva greška, ako se prvi dan ovog meseca shvati ne kao dan šale, nego dan za prevare. Neke na sitno, neke na mnogo duži rok!