“Ne mogu oni da nas lažu, koliko mi možemo da im verujemo.” Ovaj aforizam tragično stradalog Milana Maleševića (1975-2022) profesor dr Petar Đukić ocenio je kao “dijagnostičku istinu”.
Možda i pod utiskom još jednog “trla baba lan” nastupa na televizijama za ružičastu stvarnost, aktuelnu sreću i onima što rade na strujomere i lokalne budžete, moj prijatelj je predložio da se organizuje “književno veče posvećeno preminulim aforističarima i njihovim večitim anticipacijama”.
Sa tim se možda ne bi složio Petar Lazić (1960-2017), koji je svojevremeno napisao: “Za satiričara nema večne inspiracije. On se bavi lako kvarljivom robom.” A za subotnji matine bi verovatno ponovio: “Odisej je bar lutao sam. Itaku nije vodio sa sobom.”
Legenda iz Pančeva Zoran T. Popović (1957-2022) bi istim povodom dodao: “Cela Srbija je uz tv prijemnike. Vlast nas aparatima održava u životu.” Zato i danas neki njegovi aforizmi više deluju kao da su napisani za sutrašnje novine nego za antologije: “Niko ne vidi izlaz iz krize. Naš lavirint besprekorno funkcioniše.” A može i ovaj: “Ni vođa ne zna kuda nas vodi, tako da će iznenađenje biti potpuno.”
Predrag Pjević (1935-2021) bi se istoj zabavi pridružio sa dva aforizma: “Kad predsednik izgubi kompas, zaluta narod.” “Za sedam godina Srbija će biti pred vratima Evropske unije, ali neće moći da dohvati zvonce.”
Ne znam kad je ova Pjevićeva “prognoza” prvi put objavljena, ali kad god da je pročitamo reč je o istih sedam godina razlike. Što bi rek’o Vuk Gligorijević (1946-2003): “Staričar je vizijoterapeut.”
Zato je on još pre više od dve decenije mogao da predvidi ono što se jasno videlo minule subote: “Sposobni diktator u rukama naroda drži svu vlast.” Ili još preciznije: “Njegova uloga je noseća. Stalno rađa probleme.”
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar