10
Ne bez razloga, po društvenim mrežama su ovih dana mnogi podsetili na poznatu “teoriju mrtvog konja”. Manje zbog raznih “jahanja” u najavi, a mnogo više zbog silesije dramosera koji po istim tim mrežama stalno nešto zakeraju, preispituju, podsećaju…
I sve su aktivniji kako se bliži dan kad bi i sami mogli nešto da učine, makar da izađu na ulicu i lično se uvere da je ako ne već mrtav ono na izdisaju sistem zasnovan na kršenju Ustava i zakona, obesmišljavanju institucija, korupciji, medijskim obmanama, kultu ličnosti…
“Teorija mrtvog konja” je satirična metafora koja pokazuje kako se neki pojedinci, institucije ili zemlje nose sa očiglednim problemima. Umesto da prihvate realnost, oni uporno nastoje da opravdaju svoja stanovišta, postupke, pozicije…
Poslednje što im pada na pamet je ono najjednostavnije i najlogičnije: „Ako shvatite da jašete mrtvog konja, najlogičnije je da siđete i krenete napred.”
Ali u praksi se često radi suprotno. Umesto da se odreknu mrtvog konja, neki preduzimaju akcije poput kupovine novog sedla za starog konja, poboljšavanje ishrane konja, iako je mrtav, menjanje jahača, zapošljavanje novih čuvara, trenera i štalskih radnika…
Pa se onda razgovara o načinima da se poveća brzina mrtvog konja, poredi se njegovo stanje sa drugim mrtvim konjima, redefiniše se pojam “mrtvog” da bi se videlo da li konj i dalje ima potencijala… Sve do predlaganja novog programa obuke konja…
Tako se čitav problem uglavnom javlja kroz više užih segmenata, od kojih svaki okupi dovoljan broj “stručnjaka” svih mogućih profila. I onda prođe još neko vreme, da bi na kraju svi zaključili ono što je oligledno: Konj je mrtav!
Ova teorija naglašava da bi mnogi ljudi i organizacije radije negirali realnost, gubili vreme, resurse i trud na neefikasna rešenja nego priznali problem od početka i delovali pametnije i efikasnije.
* * *
Ne bih ovom prilikom zamarao čitaoce kojekakvim sma(t)ranjima raznih TMK-ovaca. Nisu vredni pomena… Umesto toga odmah ću ponuditi zaključak: Konj je mrtav!
To na svoj način potvrđuje i “Ćacilend” u Pionirskom parku. Nesrećnici sa psihičkim poremećajima, socijalni slučajevi, kladioničarski očajnici, nešto sitnih kriminalaca i lokalnih dilera, problematični maloletnici, uposlenici po javnim kućama, ucenjeni mučenici sa Kosova, par veterana JSO i neke JSO-trandže (ljudi koji sa tom jedinicom veze nemaju ali vole da se obuku kao da su JSO)…
Of course, ima tu i studenata, nije da ih nema, ali je njihov broj otužno mali. I među njima je puno prekaljenih naprednjačkih aktivista. Ako je to stvarno najbolje što nenadležna institucija i njegova bivša stranka mogu da dovedu, privuku, kupe, potplate… onda zaista ima mesta optimizmu da se približava kraj, kako rekoh, sistemu zasnovanom na kršenju Ustava i zakona, obesmišljavanju institucija, korupciji, medijskim obmanama, kultu ličnosti…
U tom smislu potpuno je u pravu “ikseraš” Aleksandar Ivanović kad kaže: “To što je Vučić skupio ovakvu ekipu ‘ćacija’ ispred Predsedništva nije neki problem. Bolje nije mogao, to je njegovo okruženje i time raspolaže. Problem je što je on istom metodologijom odabira sastavio Vladu i postavio ih na sva ključna mesta u Srbiji. On nam je sa ‘ćacijima” razvalio državu!”
