Piše Ivan Mrđen: Nije to taj 9. mart

Međutim, da nije bilo prethodnog novinarskog iskustva, zanata ispečenog u „Večernjim novostima“ iz njihovih najboljih dana, rada sa mlađarijom u „Omladinskim novinama“, tezgarenja za mnogo različitih novina i revija, jedno vreme i za Radio Beograd, saradnje sa poznatim novinarima u „Dugi“, sve do tri godine šefovanja u Desku „Borbe“... teško da bih, samo kao nekakav menadžer, mogao da osetim trenutak kad ili jesi ili te nema. Još samo sada i nikad više dodaću – bolje od većine tadašnjih kolega na važnim uredničkim funkcijama...

*     *     *

Zbog toga ću ubuduće, ako budem u prilici da negde nešto napišem ili izgovorim, deveti dan meseca marta isticati kao jedan od najlepših dana čitavog mog života. Možda već iduće godine, kad će se navršiti šest decenija od 9. marta 1966. kad sam sa severne tribine Stadiona JNA odgledao utakmicu koja u svakom (pa i u mom) izboru deset najvažnijih Partizanovih utakmica svih vremena mora da ima počasno mesto - sa praškom Spartom u revanšu četvrtfinala Kupa evropskih šampiona za sezonu 1965/66.

Ili možda već u septembru ove godine, kad će najelitnije evropsko fudbalsko takmičenje proslaviti 70. rođendan. Ono je tada bilo pozivno i okupilo je 16 najboljih evropskih ekipa po izboru pariskog “L’ Ekipa”, a prva utakmica odigrana je 4. septembra 1955. u Lisabonu, gde su se sastali Sporting i Partizan, rezultat je glasio 3:3 (1:1), prvi gol u ovom takmičenju postigao je Portugalac Žoao Martins, a za Partizan su to učinili dva puta Miloš Milutinović i jednom Stjepan Bobek.

Zbog toga je u Partizanu ovo takmičenje uvek doživljavano kao nešto što mu imanentno pripada. U sezoni 1965/66 prvo je eliminisan francuski prvak Nant (2:0 u Beogradu i 2:2 u Nantu), a potom i zapadnonemački Verder (3:0 na Stadionu JNA i 0:1 u Bremenu).

Prve dve beogradske utakmice igrane su u večernjem terminu, a revanš sa Spartom u ranim popodnevnim časovima, pa sam ja, sa svojim drugarima Brankom Đurićem, Vukmanom Kneževićem i Draganom Jovanovićem prvi put zbog fudbala pobegao iz škole. Tada sam bio u drugom razredu Građevinske tehničke škole, poznate po izuzetnoj strogoći nastavnika, pa smo nas četvorica, bez obzira što su nas svi u školi slavili kao heroje - ipak fasovali ukore razrednog starešine.

Posle poraza od 4:1 u Pragu malo ko je verovao u “čudo u Beogradu”. Čudo se ipak dogodilo 9. marta 1966. godine, a po tih 5:0 i danas se pamti Partizanov hod kroz tu sezonu Kupa evropskih šampiona. Za istoriju je ostalo zabeležno da su po dva gola postigli Vladica Kovačević i Mustafa Hasanagić, a jednom se u strelce upisao i Velibor Vasović.

U polufinalu je eliminisan Mančester junajted, za koji su tada igrali Bobi Čarlton, Džordž Best, Nobi Stajls i Denis Lou (2:0 u Beogradu, 0:1 na Old Trafordu), u finalu 11. maja 1966. na stadionu Hejsel u Briselu Partizan je protiv Reala iz Madrida vodio sa 1:0 (golom Vasovića), ali su posle toga Amansio i Serena preokrenuli rezultat i kraljevskom klubu doneli šestu titulu evropskog šampiona.

Na tom uspehu Milutina Šoškića, Fahrudina Jusufija, Ljubomira Mihajlovića, Radoslava Bečejca, Branka Rašovića, Velibora Vasovića, Maneta Bajića, Vladice Kovačevića, Mustafe Hasanagića, Milana Galića i Josipa Pirmajera (da pomenem još Zorana Miladinovića i Dimitrija Davidovića, koji su izneli veliki teret tih istorijskih utakmica) stasavaće generacije pravih i iskrenih partizanovaca…

*     *     *

Neverovatan pohod Partizana kasnije je pao u senku trijumfa komšija iz Ljutice Bogdana, koji su 30. maja 1991. u Bariju uspeli i da osvoje Kup evropskih šampiona. Međutim, čak i tada kad su se zvezdaši radovali tituli prvo evropskog, a potom i svetskog klupskog šampiona, nije izbledelo sećanje na “Mujin šesti gol”, večitu priču svih u čijim venama teku crna i bela krvna zrnca.

U toj utakmici sa Spartom tri minuta pre kraja, kad je Partizan već vodio sa 5:0, a Kramerijus, Kolar, Taborski, Migas, Tihi, Vojta, Pospihal, Mraz, Kvašnjak, Mašek i Vrana (ovaj sastav tima iz Praga i dan-danas znam napamet) delovali kao pokvašene i smrznute vrane, Hasanagić je jednu loptu iz dubine terena, koju mu je uputio Miladinović, primio na grudi, taman toliko da se odbije da može u letu da uhvati volej, a ona je završila u Kramerijusovom levom gornjem uglu. I dok je na tribinama trajalo neopisivo ushićenje zbog atraktivnosti tog pogotka, bugarski sudija Rumenčev je svirao - ofsajd.

*     *     *

“Danas mi se čini da je osnovni čip istorije Fudbalskog kluba Partizan taj ‘Mujin šesti gol’ protiv Sparte: uvek je postojao potencijal za velika dostignuća, uvek je Partizan imao velike fudbalske majstore, ali stalno je nešto nedostojalo da se to potvrdi i rezultatima” – napisao sam u tekstu za Nacionalni magazin za normalnu komunikaciju “Status”, na poziv mog učenika, kolege i prijatelja Slaviše Lekića (1959-2021).

Nadnaslov te moje “istorije bolesti” glasio je “Partizan i ja”, a sve je objavljeno u oktobru 2005. povodom 60-godišnjice osnivanja FK Partizan.

Taj tekst završio sam pitanjem: Ne nudi li pomalo i sadašnja situacija sličan DNK?! Možda je to tada držalo vodu, ali danas bi već bilo bezobrazno porediti sve ovo što se sada naziva Partizanom sa tim slavnim danima. Na žalost, baš kao što ova lepa priča o devetom danu marta nije onaj Deveti mart, tako ni FK Partizan više nije nešto sa čim bi pošten svet hteo da ima bilo kakvu vezu…

A sećanja nam niko ne može ni uzeti, ni uprljati!