Najbesmisleniji razgovor vodili su ovih dana Dušan Vujanić i njegova ćerka Olivera sa „jednom finom mladom damom“, kako je moj prijatelj opisao zamenicu republičkog javnog tužioca, prvu osobu tog ranga koja ih je primila posle petogodišnje borbe sa vetrenjačama bezakonja i korupcije.

Tokom sizifovskih napora da ubede nadležne u opštini Zvezdara da je šestospratnica koja je sredinom 2017. godine iznikla na susednom placu, zauzevši i deo njihovog dvorišta, potpuno nelegalan objekat, Vujanići su izdejstvovali nekoliko izlazaka inspektora na lice mesta, tri puta su radovi „zabranjivani“, ali ne i – obustavljani. Kad inspektori odu, vrate se i investitor, sve jači i bahatiji, vrate se i radnici, pa je vremenom u mirnom kraju porodičnih kuća nedaleko od Gradske bolnice potpuno završeno to urbanističko, građevinsko i estetsko nasilje.

„Opa, ovde ima elemenata krivičnog dela“, konstatovala je, sva važna, visoka državna službenica, na šta je moj prijatelj mogao da kaže samo čuveno Radmilovićevo „Ajde“. A onda im je rekla da „tužilaštvo ne može ništa da preduzme bez zvanične adrese počinioca“, na šta bi na svakom drugom mestu usledila tirada psovki, jer baš taj podatak nadležni, i u opštini i u policiji, već godinama kriju od upornih Vujanića. Kao niko ne zna ko je lik…

To što su njih dvoje konačno primljeni u javnom tužilaštvu i što je „fina mlada dama bila iznenađujuće ljubazna“ nema nikakve veze sa njihovim „predmetom“, kako birokratija naziva pojedinačne muke i nevolje građana. Reč je, a toga su svesni i moji prijatelji Vujanići, o praksi da pred izbore počne ubrzano „rešavanje zaostalih predmeta“, koje se najčešće svede samo na paradno pokazivanje da „ništa nije zaboravljeno“. Tek da ozlojeđeni i obespravljeni građani pomisle kako država brine i o njima, a ne samo o „bratiji i partiji“…

Zato strahujem da nisu u pravi ni optimisti, koji bi sve te iznenadne pozive iz opština, katastra, tužilaštva i raznih kancelarija za prava građana mogli da protumače kao bojazan zaposlenih u državnim organima od promena posle izbora, kao njihov pokušaj da se još malo i još ponegde „ogrebu“.
A ljudi koji su već izgubili svaku nadu bili su i ostali – najbolje mušterije!