Piše Ivan Mrđen: Sve ima svoj kraj...

Kad smo se prvog petka u aprilu 2016. godine okupili u restoranu „Palilula“ moji nekadašnji učenici iz beogradske rubrike „Blica“, plus Ceca Palić i ja kao njihovi urednici, skovali smo neku vrstu usmenog logoa „5Pe“ („Prvi Petak u Parnom mesecu Pivo u Paliluli“). Tada nismo verovali da će ta tradicija tako lepo nastaviti i da ćemo se čak 38 puta uslikati u različitim sastavima i na različitim ugostiteljskim lokacijama...U „Akordu“, „Korčaginu“, „Starom bunaru“, restoranu „SFRJ“ skraćenica je ostala, samo što su podsećanja za okupljanja glasila „Prvi Petak u Parnom mesecu Pivo sa Prijateljima“. Iako je bilo petkova kad nas je bilo i po dvadesetak („Palilula“, avgust 2016. ili „Akord“ oktobar 2019.), vremenom se iskristalisalo „čvrsto jezgro“ od sedmoro, osmoro sada već kolega, istomišljenika i, of course, prijatelja.Zahvaljujući tome tradicija je očuvana i u vreme mojih sve dužih odsustvovanja po belom svetu. Zato mi je zaista žao što ovog petka, na sedmu godišnjicu inicijalnog okupljanja, moram da naslutim kako „sve ima svoj kraj, pa čak i 5Pe“. Kao da su u petak 7. oktobra prošle godine, u polumraku restorana „SFRJ“ na polovini Velikih stepenica, uz zaglušujuću preglasnu muziku, nestali svi oni valjani razlozi za naše susrete, jednostavno ni pivo više nije moglo da drži na okupu sada već zrele ljude toliko različitih životnih, profesionalnih, pa i političkih situacija i opredeljenja.

Blic-anketa, kao pokušaj da večeras nekako obeležimo sedmu godišnjicu donela je tako široku lepezu izgovora, da je možda bolje da zatvorimo taj album sa slikama i sačekamo neki bolji povod za okupljanje. Možda svadbu nekog od još momaka ili kakvu prinovu među udatim gospođama...Najžalosnije u svemu je što su minimalne šanse da se ponekad okupimo povodom nekog od profesionalnih uspeha „petepeovaca“. Upoznali smo se u okviru nečega što se još moglo smatrati novinarstvom, danas su u priličnoj manjini oni koji mogu za sebe da kažu kako i dalje časno i pošteno rade taj posao...A one koji su završili u smećoidima, pa se i sami nekako izobličili i postali odbojni – ne želim ni da pominjem, jer njihove „karijere“ smatram ličnim neuspehom, ne zato što ih nisam naučio osnovnim postulatima profesije nego što nisam uspeo kao učitelj u onim mnogo važnijim, životnim lekcijama...Između te dve krajnosti se nekadašnja mladost, pamet i lepota rasula po kabinetima, sekretarijatima i PR službama. Ideale je zamenila sigurna plata i kreditna rata, talenat i pismenost u raljama dnevne politike... Šteta i za novinarstvo i za „državnu upravu“, jer oni nikad neće biti pravi činovnici i slepi izvršioci šefovskih naloga...„Ne daj se generacijo... besplatno“, tako je glasio jedan od evergrin Minimaksovih aforizama. Možda nije poput antolgijskih („Svaki narod ima vođu kakvog je zaslužio. Šta li smo mi Bogu zgrešili?!“ ili „Ko tebe aplauzom, ti njega odlikovanjem“), ali meni je to pomoglo da shvatim da praktično generacija mojih učenika nije ni postojala...To mnogo godina kasnije ni pivo nije moglo da trajno poveže!BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša "Borba" dala?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmrentajenamanaaborbadala-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3139168"]