Piše Ivan Mrđen: Svi naši fakulteti

A sve naše škole, ovde u zemlji Srbiji, mačku o rep!

Evo, ovih dana objavili da je Megatrendu ukinuta dozvola za rad. Ili tako nešto, puj pike ne važe sve diplome, ispiti, potrošene pare... A ja se još sećam kad je naša Marina položila poslednji ispit na Fakultetu za kulturu i medije, bilo to negde između porođaja sa Perom (2008.) i Fićom (2009.), pa se sva ponosna slikala sa indeksom ispred zgrade u Mihaila Pupina.

Ljudi moji, ona je za sve te ispite učila, iako je već imala pozamašno iskustvo u kulturi i medijima (TV Košava, Blic nedelje, Večernje novosti, Noć muzeja), iako je većinu profesora lično poznavala, verujući da ništa od svega što će čuti ili pročitati nije prosuto mleko, da će joj kad tad nešto iz tih debelih i pompeznih knjižurina pomoći u nekom budućem poslu...

Da joj je neko tada rekao da će deceniju i po kasnije imati svoju agenciju u Dubaiju, da će joj poslovni partneri biti najvažniji arhitekti i dizajneri u tom delu sveta, a da će joj ulaznica u taj svet preko specijalizovanog mesečnika “Interior design” biti diploma nakon dvogodišnjeg studiranja pozorišne drame na Eastern Arizona College, verovatno bi na vreme digla ruke od bubanja fraza i svakakvih gluposti iz “majstorske radionice” Mića Jovanović, Milivoje Pavlović & comp.

Istina, ona je obe diplome uredno nostrifikovala, ali valjda su tamo u Emiratima već znali šta stoji iza čega, tim pre što pomenuti magazin izdaje britanska medijska kuća ITP Media Group, pa su joj rekli da je za početak dovoljno to što je naučila u Americi, a za posao je ionako mnogo važnije da li neko nešto zna ili ne zna da radi…

To bi iz svog iskustva mogla da potvrdi i naša najstarija ćerka Milena, koja je imala najkraći studentski staž, ako se ne računa prva godina kad nije uspela da upiše stomatologiju. Ona je još kao sasvim mala počela da priča kako će jednog dana biti zubarka, to je uporno ponavljala tokom osnovne škole i gimnazije, pa je sasvim prirodno što je sve svoje odlične ocene spakovala u prijavu za fakultet svojih snova…

A onda je proradila podsvest, pa je prijemni iz biologije i hemije uradila ispod očekivanja, a naknadno je priznala da ona ne podnosi ni krv, ni injekcije… Zbog toga smo na vreme odbacili sve ponude da je nekako “ubace na budžet”, što je išlo od rođaka nekih profesora do domara fakulteta, a “cena” se kretala od tri do dvanaest hiljada maraka…

Posle je sve bilo mnogo lakše. Milena je redovno upisala ekonomiju, tamo odabrala najlakši smer (turizam i ugostiteljstvo), diplomirala na vreme i dobila posao u “Polimarku”, što sa njenim studijama ima veze samo utoliko što su majonez, senf i kečap neizostavni deo svih jelovnika… A i to smo saznali tek kad je primljena, tako nije bilo potrebe da se ja pravim važan što je gospodin Vojin Starčević moj dugogodišnji prijatelj, a njemu opet bilo lakše da Mileni, koja se tada i nije prezivala Mrđen, samo na osnovu njenih kvaliteta poveri jedno od najodgovornijih zaduženja u firmi…

Istina, ona je tog dana plakala i žalila se “zar sam ja učila četiri godine da budem običan referent”, a onda sam joj polako objasnio da je baš ta pozicija (mada mislim da smo tada još govorili “radno mesto”) znak izuzetnog poverenja u njene radne sposobnosti i moralne vrednosti. Da skratim priču, ona je kao referent nabavke neposredno odlučivala o nekoliko hiljada različitih stavki od najmanje trostruko raznih ponuđača, svako ko se iole razume u poslovanje firmi koje nešto proizvode i prodaju znaće kakva je to odgovornost…

Ostalo je istorija. U naredne tri kompanije ovde u Srbiji i još pet u Australiji naša Milena je stekla ugled kao vrhunski stručnjak za logistiku, što je po njenim rečima najlakše objasniti “ničega premalo, ničega previše, od hale do magacina”. I ovde i tamo jedan je od pionira u implementaciji SAP ERP softvera za planiranje resursa preduzeća, što joj je omogućilo da dobija sve bolje pozicije i sve veće godišnje plate…

A u njenom stanu u Melburnu stoji uramljena diploma Beogradskog univerziteta, koju smo takođe nostrifikovali, ali “tamo dole” su uvek gledali isključivo njenu radnu biografiju.

U našoj porodici najduži staž na najvažnijoj visokoškolskoj instituciji u zemlji Srbiji ima, kako je i red, pater familias. (Ovo namerno pišem na latinskom, jer bi na srpskom bilo baš neozbiljno da sam za sebe kažem kako sam “glava porodice”, što je jasno i iz prvog pasusa ovog teksta.)

Želeo sam da studiram svetsku književnost, ali sam dve godine studirao građevinu, jer sam posle završene Građevinske tehničke škole dobio stipendiju preduzeća “Neimar”. Nekako sam pregurao prvu, odslušao drugu, ali matematiku jedan nikako nisam mogao da položim kod profesorke Milice Ilić Dajović. Tada sam krišom počeo da učim sociologiju i istoriju za prijemni ispit na Fakultetu političkih nauka, gde sam naredne tri godine imao status redovnog studenta.

Međutim, na diplomu politikologa novinarskog smera morao sam da sačekam još četrnaest i po godina, tako da sam ukupno na BU proveo nešto manje od pune dve decenije. Dobra je vest što sam za to vreme nakupio mnogo više radnog staža nego što bih imao da sam redovno studirao, na vreme diplomirao i zaposlio se tek po povratku iz vojske, što se tada smatralo nekakvim normalnim hodogramom…

Danas, posle svih društveno-ekonomskih i političkih promena u čak četiri države kojima je Beograd glavni grad, slobodno mogu da napišem da je gradivo većine predmeta bilo sasvim nepotrebno, anahrono, bez ozbiljnijeg dodira sa okruženjem i poslom kojim će se baviti svršeni studenti, ne samo novinarskog smera. Ostalo je sećanje na nekoliko zaista izuzetnih profesora (Ratko Božović, Sergej Lukač, Ivo Visković, Toma Đorđević), a sama diploma je u mojoj više od pola veka dugoj karijeri nešto značila samo jednom, kad sam u avgustu 1990. godine izabran za direktora NIP Borba.

Za sve ostalo, i kod Juga Grizelja u Večernjim novostima, i kod Grujice Spasovića u Dugi i Danasu, i kod Staše Marinkovića u Borbi, i kod Dragoljuba Žarkovića u Vremenu, i kod Duška Mijića u Našoj Borbi, i kod Vese Simonovića u Blicu i na portalu Nova… bilo je jedino važno da li znam da radim poslove koje su mi dodelili…

Zato i moja diploma, uz kopije Milenine i Marinine, iako lepo uramljena u umetničkoj radionici mog kuma Branka Arbutine, sad skuplja prašinu negde u podrumu naše kuće…

Iz poštovanja prema činjenici da samo naša srednja ćerka Maja trenutno živi i radi u Srbiji, priču o njenom studiranju ostaviću za neku drugu priliku. Želela je da studira pravo, završila nešto drugo, sve uz rad i puno uvažavanje te svakodnevne prakse, tako da je ispalo da jedino njena fakultetska diploma ima veze sa poslom za koji prima platu..

A to nas opet vraća na početak ovog teksta!