1
Možda Rafael Nadal ipak ne pobedi na Rolan Garosu, možda Novak Đoković do kraja sezone ipak osvoji još neki gren slem, možda se naš najbolji sportista svih vremena u nekoj od narednih sezona reinkarnira na način kako je to pri kraju karijere umeo da uradi Rodžer Federer… Ništa tu nije završeno u noći između maja i juna ove godine.
Bilo kako bilo, jedino je izvesno da ćemo kroz koju godinu doći u situaciju, o kojoj ovih dana malo ko razmišlja. Srbija posle Đokovića biće država bez alibija, kad se jednom završi njegov (biće tada već deceniju i po dug) boravak u samom vrhu, kad utihnu fanfare i aplauzi, ostaće nam samo nevesela stvarnost i onaj “Čorbin” stih “pogledaj dom svoj anđele”…
“Svi naši sportski šampioni, za razliku od nas njihovih zemljaka, krstare svetom i svoju snagu i svoje umeće, takoreći svakodnevno proveravaju i iskušavaju u sudarima sa sebi ravnima, a često i sa boljima od sebe. A mi smo se začaurili u bedemu oko Kosova zvanom Srbija i ne dozvoljavamo da ništa novo i nama nepoznato poremeti naše jalove egzistencije”, napisao je nedavno uvaženi kolega Milojko Pantić.
PROČITAJTE JOŠ:
Ta svakodnevna borba sa sportskim gromadama sveta, po pravilima koja su ista za sve, pretvara naše sportiste u hrabre i mudre osobe, baš kao što smo se mi sapeti svakodnevnim životnim teškoćama pretvorili u slabe sitničave i plitke ljude. Ti Srbi koji su postali najbolji u Evropi i svetu, kako kaže Pantić, na vreme su pobegli iz društva u kome je život pretvoren u službu dnevne politike i u kome vlada atmosfera međusobnog vrebanja i narcisoidne svesti o sopstvenim važnostima.
Srbija posle Đokovića? Nadajmo se da neće biti onako, kako je pevao Bora Đorđević, “slepi tumaraju u gomili, svima su kičmu polomili, od tebe očekuju spas”… To imamo već danas!