Piše Ivan Mrđen: Smrt ne može ubiti njihova imena

“Eh, gde si bila prethodnih aprila, dok sam još bio svežiji”, pitao je Đole Balašević u pesmici baš prikladnog naslova “Dan posle ponedeljka”.

Pre pune dve decenije, na današnji dan, 29. aprila 2005. godine, u “Blicu” je objavljena moja minijatura, za koju su mi mnogi rekli da je reportaža u samo 66 reči. Dakle, dok sam još bio svežiji, to je izgledalo ovako:

“Novo groblje, četvrtak, 28. april. U podne sahranjen Čeda Mirković. Sat kasnije general Dane Petkovski. U pola četiri opelo za Pericu Vučinića. Počasni plotun za kremaciju desno. Orkestar svira ‘Tiho noći’ za ispraćaj levo. U četiri crkvena zvona. Red za saučešće. Znani i neznani, žamor prepoznavanja. Povorka, uz cvrkut ptica. Nepoznat ženski glas čita govor Slaviše Lekića. Potmulo udaraju grumeni zemlje po Peričinom kovčegu. Razvedrava se…”

* * *

A juče bio “pobusani ponedeljak”, kako se u narodu naziva osmi dan po Vaskrsu, kad se uređuju grobovi najbližih, nekad tako što se čupao korov i ravnalo busenje, danas uglavnom da se prebrišu mermerne ploče i promeni (sve više plastično) cveće u vazama. Uz sve to, pale se sveće pokojnicima i za njihovu dušu se dele preostala šarena vaskršnja jaja.

Poranio sam da bih sa mojim bratom Zoranom zvanim Mića na Novom bežanijskom groblju obišao mesto gde su sahranjeni naš otac Ante (tako piše na spomeniku, mada smo ga mi čitav život znali kao Antona), njegova druga životna drugarica a naša mama Janja i najmlađi od trojice njegovih sinova Vladimir.

“Dobri ljudi moraju umreti, ali smrt ne može ubiti njihova imena”, tako glasi poznata danska poslovica. Zato, mimo svog običaja, ni danas neću uz imena pokojnika stavljati onu crticu sa nadgrobnih spomenika, iz bojazni da bi se u šumi brojeva izgubili ljudi čija imena sam i juče izgovarao sa punim poštovanjem. A već sam ih pomenuo osmoro…

* * *

Ostatak prepodneva sam, korak po korak, parcelu po parcelu, pratio sopstveni život preko grobova dragih mi drugara, prijatelja, kolega…

Sa Petrom Trkuljom zvanim Gibon išao sam u Srednju građevinsku školu, uz Slobodana Miloševića zvanog Gušter sam naučio preferans i stekao prva iskustva po beogradskim kafanama…

U jednoj od njih sam upoznao Vladimira Seničanina poznatijeg kao “Vlada Opanak”, kome sam, u ime drugara i stalnih gostiju, govorio kraj otvorenog groba.

Različitih perioda moje profesionalne karijere prisetio sam se kraj grobova Dragana Barjakterivića alias Isak Crnogorski, koga sam svakog drugog ponedeljka čekao da ili donese obećani tekst ili da javi kako je morao hitno u Crnu Goru zbog smrti nekog rođaka, Slaviše Lekića sa kojim sam sarađivao u čak sedam redakcija i družio se u najmanje četrnaest okolnih kafana, sve do Srđana Radulovića koga i dalje svakog avgusta pominjem, kad krenu narikače i talambasanja o sudbini Republike Srpska Krajina, kao autora najbolje, najistinitije i najpoštenije knjige o tim događajima iz prve polovine devesedetih godina prošlog veka…

Baš kao što su knjige Voje Tufegdžića “Kriminal koji je izmenio Srbiju” i “Vidimo se u čitulji, 20 godina posle” obavezna lektira za sve koji bi da pišu o tome kako je Srbija jedina zemlja u kojoj mafija ima državu.

Mojih dana u najboljim godinama “Borbe” prisetim se kraj groba gospodina Bogdana Pušonjića, oca naše koleginice Dragice, na čijem spomeniku je zapisano: “Minut ćutanja za svakog intelektualca koji je žrtva masovnog regresizma i moralne izopačenosti vremena u kome živi.” Napisano početkom devedesetih, više nego aktuelno i danas…

Dok sam još bio svežiji i dok su moje kolumne u “Blicu” privlačile mnogo više pažnje upoznao sam pravu legendu beogradskih malih terena Ivana Solea, a povremeno mi se javljao i gospodin Milorad Ivančević.

On je sahranjen kraj sina Igora koga nisam poznavao, koji je poginuo vozeći motorcikl. Na isti način je stradao i Nemanja Terzić, sin mog drugara Vukadina, koga sam i juče zatekao kraj jedne od najlepših večnih kuća na ovom groblju. Ako to uopšte može da pruži neku utehu…

* * *

Na kraju ove memorijalne šetnje potražio sam neki vredan citat o smrti kao sastavnom delu naših života. Tek da se ne pravim pametan i da pomalo na silu povezujem različite sudbine i karaktere.

Što bi rekao veliki Lav Nikolajevič Tolstoj: “Seti se smrti! Ovo su važne reči. Kad bismo imali na umu da ćemo uskoro neizbežno umreti, naši životi bi bili kompletno drugačiji. Ako osoba zna da će umreti za pola sata, sigurno neće raditi trivijalne, glupe ili loše stvari u tih pola sata. Možda imaš još pola stoleća života – po čemu je to drugačije od pola sata?”