0
Za početak par podataka koje svako dete može da nađe na internetu: Tatjana Tanja Torbarina, hrvatska novinarka, rođena 10. jula/srpnja 1951. godine u Zadru, 1979. diplomirala politologiju u Zagrebu, kad je i počela njena karijera u "Vjesniku", od 1985. piše kolumne u zagrebačkom nedeljniku "Danas", 1990. objavila knjigu simboličnog naslova "Zašto smo se rastali"…
U toj knjizi su objedinjene Tanjine veoma čitane kolumne “TV torba” od 1988. do 1990. godine, što je period njene najveće popularnosti kad je televizijske zamenila opštepolitičkim temama. Sličan stil ironičnog komentarisanja političkih događaja i likova nastavila je i u kolumnama pod naslovom “Sred pušaka bajuneta” na zadnjoj stranici nedeljnika “Globus”, za koji piše od 1991. godine.
Tanja Torbarina je sada u penziji i Zagrepčani je viđaju uglavnom nedeljom, kad poseti sajam starina na Britanskom trgu. Tamo je jednom prilikom pronašla originalnu statuetu nagrade “Sedam sekretara Skoja”, koju je list “Polet” dobio krajem osamdesetih godina prošlog veka i vratila je tadašnjem glavnom uredniku Ninu Paviću. Nikad nije utvrđeno ko je i pošto prodao ovo nekad značajno omladinsko priznanje…
Na istom sajmu su Tanju ne tako davno uslikale i kolege sa portala “Imperijal”, a ispod fotografije su, makar nas starije, podsetili da se svojevremeno govorilo kako ona liči na čuvenu francusku glumicu Katrin Danev, uz napomenu da “iako je danas daleko od atraktivne plavuše kako ju pamte čitatelji starije generacije, ona hrabro nosi sve svoje godine, jer je i dalje puna duha”.
Ako mislite da sam sasvim prolup’o i da mi je vrelo dubaijansko sunce udarilo u glavu – može biti da ste u pravu. Mada mi je, da budem iskren, mnogo veća muka od vesti iz Srbije, koje sve više pratim kako se približava kraj ove moje četvoromesečne ekskurzije po svetskim metropolama. A sunčanica je stigla iz Vranja, gde se videlo kako „Srbija sanja…“, pa mi na pamet došla Tanja.
I ona je, kažu, u jednom trenutku shvatila da ne vredi stalno udarati kontru tamošnjem „i posle Tita Titu“, pa je u „Globusu“ objavila čuveni panegirik pod naslovom „Poslanica“, koji prenosim u originalu:
„Mi mislimo da je naš sadašnji Predsjednik pra-
vi domoljub, ali ujedno i iskusni politički li-
sac kakvog treba tražiti. Zaslužuje da ga pose-
bice pohvalimo i bezrezervno u svemu podupi-
remo. Čak štoviše, pozivamo: ustanimo složno i odje-
nimo svečano ruho, poklonimo mu se, smjerno i polju-
bimo ga punim žarom i od srca. Neka nam vječno bu-
de Vođa i neka nam najveći sin kojeg je ova zemlja
dala ostane! Dok njega imamo, imamo najvećeg ga-
ranta naše samobitnosti i opstojnosti našeg naro-
da. Podignimo mu zato veliki spomenik od dre-
vnog našeg kamena, da ponosno stoji dovije-
ka kako bi svi znali kakvog predsjednika imamo.“
Ove Tanjine reči tri decenije kasnije nije potrebno prevoditi na srpski jezik. One su naša stvarnost, bez obzira na uporno podsmevanje „tastatura revolucionara“ zbog autobusa, sendviča, „radnih subota“, somnabulne situacije da šef države sam sebi pravi opoziciju…
Zato pažljvo ovu „Poslanicu“ pročitajte još jednom. A ako za to nemate strpljenja, slobodno preskočite svaki drugi red.
***