Ivan Mrđen Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Pre deset godina britanski režiser Džejms Strong snimio je film “United”, koji prati zlatnu generaciju Mančester junajteda, poznatih kao “Bezbijeve bebe”, i avionsku nesreću koju su doživeli u Minhenu 1958. godine, pri povratu iz Beograda sa utakmice Kupa evropskih šampiona sa Crvenom zvezdom. Tada je poginulo osam igrača, a jedan od preživelih bio je Bobi Čarlton, kroz čiju vizuru pratimo šta se dešavalo.

Iz tog filma zapamtio sam baš odvratno prikazivanje dolaska “crvenih đavola” u Beograd. Na aerodromu prolaze između rmpalija sa mašinkama u rukama, tu i tamo vidi se više nego siromašan narod, jedino je autentična slika Josipa Broza Tita ispod koje bahati carinici u sovjetskim uniformama trkeljišu kofere zblanutih Engleza.

“Ko nije ček’o decu na beogradskom aerodromu, taj ne zna šta je prava muka”, da parafraziram čuvenu repliku Bate Živojinovića iz filma “Lajanja na zvezde”. Razlika je samo što svi koje je snašla takva nevolja uglavnom – psuju! I državu koja se odrekla nacionalnog resursa, i francusku kompaniju koja je dobila koncesiju, ali i gradske vlasti koje baš briga kakav će prvi utisak poneti oko šest miliona putnika, koliko se očekuje tokom 2022. godine.

Ovog leta sam čak tri puta sačekivao moje drage na “Vinci Airport Serbia” i svaki put je to sa “dolascima” bilo komplikovanije, prljavije, odvratnije, posebno ako pada kiša… Nekoliko izbledelih, prašnjavih panoa sa “hvala na razumevanju” i “radovi u toku” ne mogu da ublaže pravi horor u mračnom prolazu, sa jednim monitorom za obaveštenja o sletanju aviona i jednim uglavnom praznim automatom za osveženje.

Uz taj “šamar dobrodošlice”, čak i ozloglošena taksi družina deluje nekako pristojnije. Jer svi jedva čekaju da pobegnu iz te “zračne luke”, što bi rekli na Netfliksu.

***

BONUS VIDEO: Radovi i muke putnika na beogradskom aerodromu

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Svi komentari (0)