Ivan Mrđen Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

„Neko ostari kao zlato i mramor, a neko ostari kao cipela“, sa tom mišlju Jovana Dučića proveo sam veći deo ovog 2. oktobra, obeležavajući dan kad su rođeni engleski kralj Ričard Treći, indijski državnik Mahatma Gandi, romanopisac Henri Grejam Grin, rukometni golman Abaz Arslanagić, muzičar Metju Tomas Samner, poznatiji kao Sting...

Nisam baš siguran da li imaju bilo kakve veze sa mnom i činjenicom da sam juče napunio 73 godine poslednje reči pomenutog suverena: „Dajem kraljevstvo za konja“. Bojim se da sam bliži nečemu, o čemu je takođe pisao Dućić: „Nema ni jednog ostarelog kralja koji ne bi pristao da bude običan mladi poručnik.“

S druge strane, čitavog života sam se zalagao za mir među ljudima, bez obzira na rasu, veru, naciju, godine ili pol, napisao sam i jedan, kažu zanimljiv, roman, više od tri decenije bio sam, kažu solidan, golman na malim fudbalskim terenima…

Jedino sa muzikom nisam baš imao sreće, posebno jednog davnog leta kad sam dva meseca samostalno vežbao pevanje, ne bi li me čuveni čukarički profesor muzičkog Vujadin Vuja Krajinović uvrstio u hor, u kome je pevala moja prva ljubav Mirjana Nikolić iz „engleskog odeljenja“, a ja učio nemački… Što bi rekao mudri Ivo Andrić: „Beskorisno je u starosti produžavati život. Mladost treba produžavati.“

U to ime, zahvaljujem svima koji su mi čestitali rođendan na bilo koji način, telefonom, porukama, preko društvenih mreža, ili lično na placu mog drugara Dimitrija u Guncatima… Nema boljeg načina nego da čestitke prosledim mojim prijateljima, koji su takođe juče duvali u svećice: Miri Duletić, Nenadu Čalukoviču, Maji Krasin, Momčilu Arbutini, Anji Ćapin, Zoranu Nikodijeviću, Željku Jovanoviću, Mirjani Božić…

A to je i priča mog života. Uvek na kraju bude Mirjana!

Komentari

Svi komentari (0)