Piše Ivan Mrđen: Prizori iz bračnog života

Kad smo krajem avgusta 2017. nas nekoliko drugara otišli na „Nušićijadu“ u Ivanjicu, više puta se dogodilo da nam, iako je za našim stolom sedeo lično Nušić u liku glumca Milana Milosavljevića, prilaze nepoznati ljudi i traže da se slikaju sa – „čovekom koji ih je venčao“.Takvi susreti, pouzdano znam, mnogo više gode njegovoj duši nego mnogobrojna pojavljivanja u medijima gde je najvažnije ko je sve od tzv. poznatih pred njim izgovorio sudbonosno „da“. Zato ću i ja ovom prilikom samo pomenuti njegov učinak prilikom stupanja u brak Mirine i moje najstarije ćerke Milene i našeg australijskog zeta Kamerona Rida, na Dan mladosti 2013. godine.Kad je u novembru 2016. Radivoj Mrđa otišao u penziju zadirkivali smo ga da svaki majstor, novinar, glumac, pa čak i vozač autobusa može da radi svoj posao i posle šes’etpete, svi osim njega. Na to se jednom prilikom nadovezao i poznati beogradski advokat Čegi, kad mu je u „Starom bunaru“ rekao: „Ti ih sastavljao, ja ih rastavljao, ti za platicu, ja za paricu, pa ti vidi ko je bolje prošao!?“

I inače se danas mnogo više pažnje posvećuje raspadnutim nego stabilnim i dugovečnim brakovima. Za savete i iskustva nas koji smo „svašta pregurali preko glave“ ima sve manje strpljenja i razumevanja, pa sam tako i ja uglavnom odustao od naturanja Mirinih i mojih pogleda na tu temeljnu društvenu instituciju.Ponekad samo podsetim da je prva epizoda kultne serije Ingmara Bergmana „Prizori iz bračnog života“ imala naslov „Umetnost sakrivanja sitnica pod tepih“. Serija, kasnije pretočena i u film, sa Liv Ulman i Erlandom Jozefsonom u glavnim ulogama, emitovana je pre tačno pola veka i odmah proglašena „revolucionarnom“, jer je u središte pažnje postavila bol, patnju, nametnute konvencije i mukotrpno osvajanje pojedinačne slobode, sve ono što svaku zajednicu dvoje ljudi može da ugrozi.Zbog toga nisam baš siguran ni koliko danas, u bitno izmenjenim okolnostima (društvenim, ekonomskim,  vrednosnim, pa i psihološkim) drži vodu Mirina i moja „formula“ dugovečnog braka, koja glasi „3K“. U prevodu, za dug i uspešan brak važni su zajednička kasa, kuhinja i krevet! Ljubav ulazi kroz usta, čuva se intimom, ali se prazni kroz novčanik, odnosno kako kaže engleska poslovica – „brak prepolovi naše žalosti, udvostruči naše radosti i učetvorostruči naše troškove“.Zato su sva tri elementa ove jednostavne slagalice podjednako značajna. Što bi rekli naši stari, od ljubavi se ne živi, uz upozorenje da, kako je govorio Bendžamin Frenklin (1706-1790) – „tamo gde je brak bez ljubavi, biće i ljubavi bez braka“.Kad smo već kod Amerikanaca, evo i nešto svežijeg zapažanja na tu temu. Čuvena novinarka i spisateljica Mignon McLaughlin (1913-1983) smatra da je „savršen brak onaj u kojem se reč ’izvini’ govori dovoljno često“. Što bi rek’o Balašević „ta teška strana reč“ nam pomaže da prihvatimo činjenicu da grešimo i da ćemo to uvek činiti, bez obzira na to koliko se trudimo da budemo ili mislili za sebe da smo potpuno ispravni.Greške su sastavni deo života, a na nama je da ih takve i prihvatimo. Razumljivo, sama reč “izvini” ne može da anulira određene postupke, ali ako je iskreno izgovorena ona je oličenje hrabrosti i jačine i kao takva može, na duge staze, samo dobro da donese.“Kad jednom shvatite da ćete se posle izvinjenja vi osećati bolje i da ćete biti spremni da krenete dalje, ova reč vam više neće biti tako teška. Teret savesti koji nosite nakon neke greške je mnogo teži od izvinjenja”, napisala je blogerka Olivera Denčić na portal “Wannabe magazine”.Da se poslužimo teniskim terminima, svako izvini” liči na “brejk”, koji donosi rezultat samo ako se neprestano “potvrđuje” u narednom periodu.I za kraj nešto u Mrletovom stilu, pošto je ovaj tekst ipak vezan za njegov današnji divan dan. Američki senator iz Ajove Duane Dewel (1901-1984) jednom prilikom je rekao: “Svaki oženjen muškarac bi trebalo da zaboravi svoje greške. Nema svrhe da dvoje ljudi pamte istu stvar!”