Piše Ivan Mrđen: Pozdravila vas Danka…

Ne morate da mi verujete, ali dan ranije (petak, 3. mart), dok sam čitao njen tekst pod naslovom “Za Danku”, pomislih koliko bi vredelo da svi njeni prijatelji (a ima ih ukupno 1.999, od kojih čak 177 imaju isti status i na mom nalogu) kopiraju tu objavu i u nedelju 5. marta pošalju predsedniku svega ovoga.Uz potpis, “pozdravila vas Danka”. Danka Ranković, preminula radnica fabrike “Leoni” u Kraljevu. Da ne dužim, prepisujem Aleksandrin tekst:Žena koja je umrla zvala se Danka.Jedna od mnogih čija lica nisu bitna, čija osećanja nisu bitna, jedna od mnogih čije su ruke bitne. Umorne a brze ruke koje donose profit.Sada svi znamo za Danku, sada kad ona ne zna da njeno ime šapuće cela Srbija. I šaputaće ga sedam dana.Dok na nekoj zgradi ne pogine zidar, dok pijani vozač ne ubije nekog, dok neko dete ne umre jer roditelji nisu imali dovoljno novca za njegovo lečenje ili dok u nekoj drugoj fabrici otvorenoj uz veliku pompu ne umre druga žena.I niko neće biti kriv. Fabrika će reći da su uslovi rada kod njih dobri, da poštuju sve evropske standarde i prava radnika. Fabrika će finansijski pomoći porodici. Fabrika će dati stipendiju deci. Ako majku na put bez povratka, tamo gde nema kablova, normi i umora isprate u tišini.Ekipe televizija sa nacionalnom frekvencijom će posetiti fabriku. Radnice će govoriti isti tekst: Da su zadovoljne i srećne što imaju posao i primaju platu. Dok budu davale izjave pratiće ih budne i odmorne oči šefova i menadžmenta.Taj menadžment čine naši ljudi. Srećni ljudi koji su u podeli karata u igri života dobili štihove i sa prezirom gledaju u gubitnike. Naši zemljaci, naši sugrađani, naše komšije! Oni, koji su dobili priliku da utiču na tuđe živote i kao po komandi krenuli da ih uništavaju!Takvi ljudi radnike gledaju kao stoku, smišljaju nove i nove načine da ih ponize, nateraju da više i brže rade i da budu u stalnom strahu da će izgubiti i ono malo novca koje zarađuju krvavim radom. Svako protivljenje se plaća otkazom, zdravljem ili i otkazom i zdravljem.“Šta su nam radili Turci, Nemci, Albanci, Nato! Ceo svet nas mrzi jer smo najbolji!”Grešite prijatelji! Sve što su radili okupatori nije ništa prema onome što radimo sebi i jedni drugima!Danka je umrla mnogo pre prošlog četvrtka. Svakog dana njena duša se krunila.Svakog mračnog jutra kada je pre prvih petlova pila analgetike i mazala ruke antireumatskim kremama pre polaska na posao, svakog ulaska na fabričku kapiju, svakog momenta provedenog na traci u trci sa vremenom i normom.Svakog dana kad je izlazila iz fabrike sa bolovima u celom telu, kad je računala koliko joj je novca ostalo od bedne plate za račune, hranu...Kad je sa strahom čekala u redu ispred šaltera u banci i pitala se koliko čekova može da dobije, da pregura do prvog?Krunila se njena duša svake noći dok je sklapala oči sa tugom jer je znala da je čeka još jedno jutro bez nade. I na kraju oči su se zauvek sklopile.Mesto na traci je zauzela neka nova Danka koja će sa hiljadama drugih u brojnim fabrikama širom Srbije pokušavati da lepi krhotine umorne, a tužne duše.Tražiće zrno nade u prvom zraku sunca koje se probija kroz male, fabričke prozore i moliti se da njeno dete nikada ne zauzme njeno mesto.* * *Moto pod kojim Aleksandra objavljuje svoje tekstove i komentare glasi: “Odbijam da tiho odem u noć”.